Lažno upozorenje — Marina Adamović

Salmonej mi je šapnuo da te čeka njegova sudbina dospeo si previsoko koracima laži iznad iza glava grom će te spustiti u pogrebni sprovod ništa…ništa…to je smo šu — šu

Salmonej mi je šapnuo

da te čeka njegova sudbina

dospeo si previsoko

koracima laži

iznad iza glava

grom će te spustiti

u pogrebni sprovod

ništa…ništa…to je smo šu — šu




Peko Laličić, Iz ciklusa KAMEN KAO VODA

Peko LALIČIĆ KOREN SMO, KOREN NAM JE VODA Tumačimo vodene znakove dok jato ptica usmereno ka jugu preleće dugu i rastemo iz sanja mahovine i vode i splavarimo s labudovima do sazvežđa vrba i konačišta nad usnulim ribama i vodenim noćobdijama i budimo se s petlovima i odmornim jatima i ogledamo u beskrajnim čežnjama na … Настави са читањем “Peko Laličić, Iz ciklusa KAMEN KAO VODA”

Peko LALIČIĆ

KOREN SMO,
KOREN NAM JE VODA

Tumačimo vodene znakove
dok jato ptica
usmereno ka jugu
preleće dugu
i rastemo
iz sanja
mahovine
i vode
i splavarimo
s labudovima
do sazvežđa vrba
i konačišta
nad usnulim ribama
i vodenim noćobdijama
i budimo se
s petlovima
i odmornim jatima
i ogledamo
u beskrajnim čežnjama

na obali mekoj
preskačemo sunčeve zrake
i okupani rosom jedrimo
za jatom ptica
ka moru
ka svom korenu
da more ralimo
galebove pojimo
i palmama
budemo u korenu

koren smo
koren nam je voda

IMA SRECU PREZIVELU ~ milka vukic v.

Ljubav je u njoj rasadnik stvorila, Inkubatorski se minutama mnozila… Izgubivsi struju , ludi u bolu, ocaj je svija, Sad prihvata da se proslost ne obnavlja…. Posle prvog izrona iz dubine Pluca zrak dobivaju, Razum se zakljucani budi, Moze sa svim da se srodi.. Hvala ti dragi Boze, Videla je sto sve ljubav moze… Cuvaj … Настави са читањем “IMA SRECU PREZIVELU ~ milka vukic v.”

Ljubav je u njoj rasadnik stvorila,
Inkubatorski se minutama mnozila…

Izgubivsi struju , ludi u bolu, ocaj je svija,
Sad prihvata da se proslost ne obnavlja….

Posle prvog izrona iz dubine
Pluca zrak dobivaju,
Razum se zakljucani budi,
Moze sa svim da se srodi..

Hvala ti dragi Boze,
Videla je sto sve ljubav moze…
Cuvaj ga od svih nedaca…
Pomogni mu, podupri ledja…

Andjeli izrodjeni u dusi
Zauvek su ostali,
Zahvalna je Bogu i njemu,
Ima svu srecu prezivelu…

Kiša u oku — Marina

otvorih oči – kiša u naletu zatvorih oči – tuga  do oblaka tako je bilo – ove jeseni tako će biti – svake godine puno kapi koje nižu setnu kišu na bledim talasima reke u zenici iščezlih boja

otvorih oči – kiša u naletu

zatvorih oči – tuga  do oblaka

tako je bilo – ove jeseni

tako će biti – svake godine

puno kapi koje nižu setnu kišu na bledim talasima reke u zenici iščezlih boja

Toliko za kraj —Marina Adamović

tišina je udarala na sva zvona zaključala sam sebe u ništa i nikad razvalila je okove okovima i opet bÎ pustinja koja ludi podigla sam ruke podigla sam noge kroz mene protrča jato gorčine i smesti tišinu u kosmos duše u jednom oku – zašto u drugom – sve je rečeno neka neka neka me … Настави са читањем “Toliko za kraj —Marina Adamović”

tišina je udarala na sva zvona

zaključala sam sebe u ništa i nikad

razvalila je okove okovima

i opet bÎ pustinja koja ludi

podigla sam ruke

podigla sam noge

kroz mene protrča jato gorčine

i smesti tišinu u kosmos duše

u jednom oku – zašto

u drugom – sve je rečeno

neka neka

neka me pojede ćutljivo breme


JESAM LI – Branka Zeng

JESAM LI Posmatram reku u kojoj tečem u kapima njenim putujem. Talasom milujem obalu tihu, razlivam se po šumi uz stabla se svijam, kao ruka da jesam a nisam, voda bez oblika i lika. Postala sam od suza neisplakanih od reći neizgovorenih stvaram. Nova i nepoznata vijam vetrom grane, rasejavam semenje u letu, ptica bih … Настави са читањем “JESAM LI – Branka Zeng”

JESAM LI

Posmatram reku u kojoj tečem
u kapima njenim putujem.

Talasom milujem obalu tihu,
razlivam se po šumi uz stabla
se svijam, kao ruka da jesam
a nisam, voda bez oblika i lika.

Postala sam od suza neisplakanih
od reći neizgovorenih stvaram.
Nova i nepoznata vijam vetrom
grane, rasejavam semenje u letu,
ptica bih postala, možda u pesmi
napisanoj, da se otvori kao školjka.

Plamen neugašen pali vrhove
prelamaju se i prepliću na putu.

Ostaje mi misao na uzglavlju,
večeri koja me čeka, u pokretu
ovijam koru izboranu pokretom,
iz nepokreta vode, koja jesam.

Branka Zeng