Пеко ЛАЛИЧИЋ, ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 25

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ КАД ПОГЛЕДАМ Кад погледам у небо сетим се оца који је сунцу стремио и био птица која се огледала у капи росе и живот видела у песми боје рујевине кад погледам у облаке тмасте препознам мајчине бриге и кишу врелу која се из очију неба проспе по моме челу кад код погледам у … Настави са читањем “Пеко ЛАЛИЧИЋ, ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 25”

ПЕКО ЛАЛИЧИЋ

КАД ПОГЛЕДАМ

Кад погледам у небо
сетим се оца
који је сунцу стремио
и био птица
која се огледала у капи росе
и живот видела
у песми
боје рујевине

кад погледам
у облаке тмасте
препознам мајчине бриге
и кишу врелу
која се из очију неба
проспе
по моме челу

кад код погледам у небо
видим
моја грана је ту
озарена цвркутом
несташних птића
насталих давно
у моме сну.

Iluzijo… Arsenije Lalatović

Iluzijo… Ljubavi, tako mi nedostaješ… A kao da je bilo juče… Otišla si bez poslednje zbogom Ostala su sjećanja na vrijeme… Provedeno s tobom… Ko je uspio još vjetar da zaustavi… Život je čudan roman… Na koncu ostaje sjećanja Čuvari od zaborava… Zbogom, eh kako zvuči Ovo zbogom, a da, mislio sam Provešću život sa … Настави са читањем “Iluzijo… Arsenije Lalatović”

Iluzijo…

Ljubavi, tako mi nedostaješ…

A kao da je bilo juče…

Otišla si bez poslednje zbogom

Ostala su sjećanja na vrijeme…

Provedeno s tobom…

Ko je uspio još vjetar da zaustavi…

Život je čudan roman…

Na koncu ostaje sjećanja

Čuvari od zaborava…

Zbogom, eh kako zvuči

Ovo zbogom, a da, mislio sam

Provešću život sa tobom…

Ih kakva iluzija… Ma da

Život je zbir iluzija, nada, snova…

I ko zna čega već…

Možda je život samo riječ. Eh…

A tebe nema, nema, pa nema…

Voljena iluzijo… Ženo bez imena

Zaboravljeni stih — Marina Adamović

U muzičkoj bašti rasutoj sa zvezda niklo je pramenje vetra; prinela sam oko tajnoj ruži kao olovku sa grafitom J. Umetnost je uljuljkati list na beloj zemlji, a pri tom znati i umetnost reči . Živimo sami i nestajemo- ali raskošni znaci nikada ne venu! ————–   Osim…sada…nasmeši se slovo… ————–oh …oh…možda…

U muzičkoj bašti rasutoj sa zvezda

niklo je pramenje vetra;

prinela sam oko tajnoj ruži

kao olovku sa grafitom J.

Umetnost je uljuljkati list na beloj zemlji,

a pri tom znati i umetnost reči .

Živimo sami i nestajemo-

ali

raskošni znaci nikada ne venu!

————–   Osim…sada…nasmeši se slovo…

————–oh …oh…možda…

Ispovest — Marina Adamović

Jezda je bacao kamenčiće i napravio branu. Ušla sam u njegovu senku i čtala vreme u očima. “Čekam da umrem”, rekao je. Sela sam kraj njega i pravila mu društvo… Te večeri njegov profil beše bez jasnih linija, jer na icu nije bilo granice gde bi počeo osmeh; ali on se pojavi u njegovim ustima … Настави са читањем “Ispovest — Marina Adamović”

Jezda je bacao kamenčiće i napravio branu. Ušla sam

u njegovu senku i čtala vreme u očima.

“Čekam da umrem”, rekao je. Sela sam kraj njega

i pravila mu društvo…

Te večeri njegov profil beše bez jasnih linija, jer na icu

nije bilo granice gde bi počeo osmeh;

ali on se pojavi u njegovim ustima i krenu

u nedogled.

Krajičkom oka legla sam na mesto, koje je

pažljivo čuvao za mene. Cele noći smo se smejali,

bacali filozofiju poput poštara na putu kojeg nigde nema

i učvrstili ludost nalik na Li Tai Poov

magnolijin cvet pod vodom.

Pjesma koja je ispjevala ne napisanu kritiku-Stefan Besovic

Napisali su destruktivnu poeziju… Savrsenu-barem oni tako kazu. Stih je slobodan, oslobodjen okova (isuvise). Pjesnici trule u grobnicama podzemnih gradova. Zlocin i kazna… Stvorili su monstruma… Ziv je… Servirane duse u zlatnim tanjirima, naucen da u jednoj ruci uvijek krije noz. Stih koji oduzima sjecanja, zvuk pomijesan sa svijetlom ubija, bez savrsenstva pokreta, bez harmonije,primitivno … Настави са читањем “Pjesma koja je ispjevala ne napisanu kritiku-Stefan Besovic”

Napisali su destruktivnu poeziju…

Savrsenu-barem oni tako kazu.

Stih je slobodan,

oslobodjen okova (isuvise).

Pjesnici trule u grobnicama podzemnih gradova.

Zlocin i kazna…

Stvorili su monstruma…

Ziv je…

Servirane duse u zlatnim tanjirima,

naucen da u jednoj ruci uvijek krije noz.

Stih koji oduzima sjecanja,

zvuk pomijesan sa svijetlom ubija,

bez savrsenstva pokreta,

bez harmonije,primitivno

u haosu nemarnih poteza…

Obredni ples rijeci,koje mogu vezati,

mislima je u halucinaciji oduzeo oci…

O Tea,da li si sama,

na ulicama sto kupaju se u prasini?

Rekla si da volis strah,

i vrelu krv u plavim zilama.

Poslednji ljudi koje smo znali,

nestaju Tea…

Ali ti,ti ostajes hladna,

kao les najdraza,

ne das se uplasiti

od praznih prica o iskasapljenim stihovima,

koji lutaju naoruzani do zuba,

oduzimajuci smisao smrtnicima.

Polu-bogovi rodjeni u bolesnim umovima,

istinom su uredno skupljali,

bezivotna tijela i bacali ih u ocaj.

Izmedju njihovih redova,

nasla si toliko zeljenu slobodu,

koja lijeci tvoje oziljke.

Anestezija svijesti,

misli nadgrizaju…

U tvom dnevniku,dan je 32 decembar,

godina ne postoji,

zapisana je prva pobjeda.

Najzad…

Bilo je i vrijeme…

FLUORESCENT-darko kolar

Kad vidim bele zube obasjane besnilom tada vidim samo sažaljenje i veliko milosrđe isteklo sa jednim krajem dok na zemlji vlada mir a sprovodi zakon al ništa bez vere obasjane vrlinom uz pomoć prijateljstva iz raznih nacija povezane s’rodom u svetu malih mravi I ovca skakutajući među mnogo krava na paši pod drvetom a na … Настави са читањем “FLUORESCENT-darko kolar”


Kad vidim
bele zube
obasjane
besnilom
tada vidim
samo sažaljenje
i veliko milosrđe
isteklo sa jednim krajem
dok na zemlji
vlada mir
a sprovodi zakon
al ništa bez vere
obasjane vrlinom
uz pomoć prijateljstva
iz raznih nacija
povezane s’rodom
u svetu malih mravi
I ovca skakutajući
među mnogo
krava na paši
pod drvetom
a na njemu
jarebica
u podnožju
jedne šume
i opet smo skupa
istog lika
s’pogledom
u reku
ogledajući se
čudom neko
zapliva
posle sledi
kašalj
hladnoća
osećaj žeđi
pomalo glad…
pomalo žeđ…
pomalo…
glad,žeđ
od čega se
stane
dok gledam
u kosu
držeći lančić
s puno
vlažnosti
u ruci
pogledom
na more
na kome plovi
bela lađa