НОЋНО НЕБО
Одавно нисам
застао да гледам
ноћно небо.
Одавно присан, нисам био
са звездама и птицама.
Одавно летео нисам.
Времена нимало,
сплет догађања стеже.
Један од младића сам,
од тога ништа теже.
Сан ми је девојка,
а старост ме глади,
љубав моја је бољка,
а машта се хлади.
Одавно нисам
застао да гледам,
ноћно небо
и одавно присан,
нисам био
са надама и илузијама.
Мислити не могу више.
Жрвањ живота ме мрви,
као да ме квасе јесење кише.
Нема више ведрине у души,
тама дан краси,
немоћ одговоре руши
и устрептала хтења гаси.
Само сам роб и ништа више.
Среће за мене нема.
Ужасан страх се спушта
на машту што сном мирише
и уморна од себе дрема.
Роб сам туђи дуго,
ни природе за мене нема,
не постоји.
Свет је данас све луђи
и на пропаст мирише,
за крај се спрема
све што се њише,
све што живети настоји.
Можда се и варам
али ритам,
који нас замара,
мора да нестане.
Зора бледи,
измаглице трују.
Не гледам више
ноћно небо,
не слутим више олују,
не схватам чари жеља
ни вртлоге што струје,
око мене и кроз нас.
Одавно нисам,
застао да гледам
ноћно небо.
Одавно присан,
нисам био
са звездама и птицама.
Одавно летео нисам!
© Љубодраг Обрадовић
