Љуба и Маки
СЛИКАРСКА
Сликару Живораду Милановићу Макију
Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати да стих неизговорен
на платну одговорима засија.
Гледање у светлост баш замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад неће наћи.
Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искри чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жуди.
Да сложи дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесе.
Светом да лута и свет да спасе,
од будућности зле, без адресе.
Не куне се доносилац вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ће он опет у сну срести,
иако му снег већ косом веје.
Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако да све дилеме
однесе искуство генерација.
Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.
Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Та истина тек ће да се осети,
кад судбина безизлаз исплете.
© Љубодраг Обрадовић
