Љубодраг Обрадовић на промоцији књиге БОГИЊА
KOLIKO
Koliko sati,
probdela si noću,
čekajući da svrati,
i odnese samoću.
Koliko nade,
zauvek si izgubila,
dok sanjala si balade,
a nisi ljubila.
Koliko suza si prolila,
sve čekajući sreću.
A još nisi shvatila,
kraj je tvom proleću.
Koje tek iluzije,
otišle su u etar.
Tren sadašnji bez vizije,
doneo je vetar.
Koliko vremena do otrežnjenja,
prošlost ne može da se vrati.
Propušteno u životu, život menja.
Ali, to se, tako kasno shvati.
(C) Obradović Ljubodrag
07.03.2012. године у Белој сали КЦК одржана је промоција четврте књиге поезије Љубодрага Обрадовића *БОГИЊА*. Програм је конципиран уочи 8 марта као спој поезије и музике у коме су као рецитатори наступили чланови КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице и сарадници из КЦК. Била је ово неубичајена промоција једне књиге поезије у којој су се стихови и певали. Наиме Љубини пријетељи су на његове стихове искомпоновали и отпевали одличну музику и то: Бранко Симић – *Колико*, Миле Ђурић – *Ти си најлепша* и Раде Џинић – *Ноћас корачам*…
[ti_audio name=”BOGINJA” autoplay=”1″ repeat=”1″]
TI SI NAJLEPŠA
Govore mi da si lepa,
govore mi da si bajna,
a ja glavom odmahujem,
ti si dušo moja tajna.
Ti si dušo vulkan živi,
u tvom telu orkan spava.
Zbog tebe sudbinu krivim,
i noćima ja ne spavam.
Ti si najlepša,
ti si najdraža,
za tobom momci lude.
Ti si najmlađa,
ti si najslađa,
sa tobom raj nek bude.
Govore mi, momke menjaš,
govore mi, mene nećeš.
Pričaju mi, mora da znaš,
sa njom, a bez nje, umrećeš.
Ti si dušo vulkan živi,
u tvom telu eros spava.
Tepaćeš mi jednom mili,
pa nek bude to obmana.
Ti si najlepša,
ti si najdraža,
za tobom momci lude.
Ti si najmlađa,
ti si najslađa,
sa tobom raj nek bude.
(C) Ljubodrag Obradović
БОГИЊА
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Око тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!
Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…
Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче…
Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…
© Љубодраг Обрадовић