PUTUJEM – Eleonora Luthander
Putujem da vidim
srećnu
sebe
na slici
u gradu
koga sam kupila
sedmicu dana
U hotelu
sa malo zvezdica
ja sam ona najveća
na recepciji
mi se klanjaju
Pomilujem namešten krevet
kao da sam mu prva
i poslednja
U bagažu nosim
svoj srpski jezik
isplažen
Putujem
jer mi je pustinja
rekla: “Volim te”
a Lorens od Arabije
dao tajni znak
Kao lutajuća kamila
prelazim puteve
Naročito noću –
oni ne znaju
kada ću da ih
pređem…
Putujem
i nosim
svoju zabranjenu ljubav
kao kozje minđuše
Lepa je ali se ne odvaja
od mene
i đed bi se radovao
ne mora više
puškom
me da čuva
Putujem
da budem ponovo
đevojka
nevina i isprošena
i da se za mene
nudi
karavan kamila
i šaka dukata
Putujem
© Eleonora Luthander
СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО – Спасоје Ж. Миловановић
може се рећи било шта
и кад то нема смисла
барем не за мене
али са мном се не прича тако
ја сам плодан мушкарац
евнух
животиња
како се хоће
и чиним све
и било шта
али са мном се не прича тако
слабашне истине
просте истине
туга за једне
лудост за друге
ко још очекује вечност
у сред борбе прса у прса
на нож
на зуб
али са мном се не прича тако
заиста
заиста ти кажем
ово је јутро као ти
женски крикови и брашњаве речи
дечији гласови у збору
шта си
шта си то од себе учинио
и коначно разумем јова
али са мном се не прича тако
и ово што ти стављам у уста
није ни нафора
ни вино
ни мобилни телефон
ово ја плодим твоје речи
или ме свемоћно прождри
али са мном се не прича тако
© Спасоје Ж. Миловановић
СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ БОЕМИ – Драгојло Јовић
Хеј крчмару стари, ајд донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.
Тридесет је лета, прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.
Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.
Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом, нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.
Ајд још ноћас друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима, што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку, за боеме нема среће.
Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала.
Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други, испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им, младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара, сетиће их на боеме.
© Драгојло Јовић
Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.
НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић
Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.
Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.
Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.
Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.
По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.
Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…
Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.
И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…
© Живота Трифуновић
