Škrguću zubi u krajnjoj tami,
đavolje čeljusti da nahrane;
da ljudi brode slepi i sami,
videlo božije da sahrane.
Suknu vatra iz grotla demona,
vražiji okot pohrli svetom;
da satre kule svetog Siona,
da svetu zemlju učine kletom.
Iz kamena milost božija kroči,
zasija svetlost iznad Siona;
zanavek ljud’ma otvori oči,
satra podmukli okot demona.
Milošću Isus srca nam hrani,
nad Sionskom gorom svetlost sinu;
od mračnih sila duše nam brani,
za večnu slavu Ocu i Sinu.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 121 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.189.182 пута)
