ИЗБЛЕДЕЛА СЛИКА
У албуму са ормара, једна слика залутала,
као да је неко скрио да ту чека само мене,
са сетом је само гледам, за ту слику нисам знала,
пожутела, избледела, она чува успомене,
зашто мени мајка није слику ову показала?
Себе гледам на тој слици, крај драгуља моје маме,
осмех блиста њој на лицу, а у оку трачак среће,
у осмеху и на слици чаробно је несто за ме,
дугу јој је црну косу окитило мајско цвеће,
најлепше је мени било кад смо тако биле саме.
Сећања ме јоште вуку на рај-дане доба тог,
из прошлости те далеке осећање срце реже,
можда ми је ову слику послао сами драги Бог.
можда мене бледа слика на детињство драго веже,
мајчица ме и сад пази, бди нада мном из света свог.
Вратих слику, склопих опет пожутели албум стари,
на исто је тајно место скрила и од себе саме,
чим је спазим срце крикне, рањено ми прокрвари,
пожелим да главу опет наслоним на њено раме,
мајско цвеће њене косе најдражи су мени дари.
© Јасмина Димитријевић, Србија
