Јарослав Комбиљ
ПУТОВАЊЕ КРОЗ СЕЋАЊА ИЗ МОЈЕ МЛАДОСТИ
Зимско доба. Јануар месец. Мраз се баш ускопистио, па не попушта ни дању. Дакле, није време за пецање, поготову за нас риболовце у годинама. А за неко путовање ван Врбаса баш и нисам оран. Време прекраћујем пратећи, на интернету или на ТВ-у, чиме се све служе политичари у борби за власт, не би ли залудели ионако слуђен народ, стварајући поделе и тамо где их не би требало бити. Једино не знам да ли ме више нервирају они, или оне, да их не назовем правим именом, спикерке, тј. водитељке које прекидају саговорнике у пола реченице, не дозвољавајући им да заврше започету мисао или да одговоре на постављено питање. А питања нити су јасна, нити сувисла, већ су пре изглагања онога што имају у главама, или што им је припремљено, на дату тему. Гост ако и потрефи да схавти, из те конфузне папазијаније, шта је требало да буде питање, нема шансе да одговори јер, више причају оне него гости у студију. Намножило их се толико, да их је већ тешко и разликовати, јер су, по вођењу програма, као штанцоване…
Кад нисам уз компјутер или телевизор, прекопавам по сећањима, не бих ли ископао нешто интересантно из времена када, да би нешто видео и доживео, мораш изаћи из куће, па пут под ноге. А било ме којекуда: у Грчкој, Румунији, Мађарској, Словачкој, Аустрији, Италији. У Украјини сам био десетак пута, а у Русији и Пољској по седам месеци. Зато, након дужег премишљања, решим да напишем путопис кроз моја сећања на дане младости. Бар ту ми машта није потребна.
Младост није нешто што се најави, па закуца на врата, па као, ја сам ту сам, и тако то. Дође ненајављена, затекне те неспремног, хормони ударе у главу и онда ти је само једно на памети… Да кажем када се завршило моје детињство, а када је почела младост, не бих тачно могао рећи. Мада, пада ми на ум један тренутак, који ми је остао урезан у сећању, а који би се могао назвати преломним. Било је то у пролеће, далеке 1959-те године. Моја вршњакиња, Исидора, позва ме да једне вечери дођем на рандес. Пошто пре тога нисам био ни са једном девојком, можете мислити како ми је било. Презнојавао сам се, преслишавао шта да кажем и шта би требало да радим, бар десет пута сам одлучивао да одустанем, па сам на крају ипак скупио толико куражи да, онако смушен, као у трансу, полусвестан себе, ипак одем. И да вам не дужим, после недуго времена Исидора је схватила да, ако сама нешто не предузме, од нашег рандеса неће бити ништа. Загрли ме, крете да ме пољуби, па како се јаче наслонила на мене онако припијеног уз капију, која је, као и кућа у којој је Исидора становала, већ била дотрајала, капија попусти и ми се, са све капијем, нађемо доле. А то што сам из петних жила бежао са места догађаја, није било због џукеле која је излетела из дворишта па ме појурила, већ да ме не би препознали укућани или комшије. Ето тако се неславно завршио мој улазак у младост. А да ли ми је то био први пољубац, или само пољубац у покушају, ни до данас нисам сигуран.
Као срдњошколац, сада већ сигурнији у себе, пошто сам у међувремену научио колико времена на састанку треба одвојити за романтику, а колико за остало, и поучен ранијим искуством, избегавао сам капије, поготово ако нису деловале поуздано. Међутим, пошто ни тада, као ни сада, нисам уопште марио за моду: нисам носио шпицасте ципеле, зване шимике, нити фармерке са рупама направљеним трљањем сломљеним бибер црепом, нити пластичне кишне мантиле, зване шушкавци, које су доносили из Трста, а које нису носили због кише, већ што је то било у моди. Дакле, нисам био у тренду. Ако томе додамо да нисам био висок, што би рекли метар и жилет, још мање згодан, нити сам се бавио неким спортом, имате комплетну представу о томе како сам се могао котирати међу девојкама. Зато сам решио да морам нешто предузети на том плану.
Спортисти су увек популарни, па одлучих да се ту пронађем. Пошто сам низак растом, кошарка сама по себи отпада, али би рукомет вероватно био права ствар, јер су ми увек говорили да имам снажан стисак руке. И тако, једно поподне одем са Момчилом Копривицом, другом из школске клупе, на тренинг рукометног клуба, који је у то време био високорангиран. Тренер, који није волео да се бакће са почетницима, већ је имао разрађену тактику како да се отресе таквих дођоша, прими нас љубазно и рече да имамо по пет минута као пивотмени да покажемо шта знамо. За оне којима рукомет није близак да објасним да је пивотмен играч у навали, који треба да пробија противничку одбрану и даје голове. Елем, издржасмо ми некако тих пет минута, и онако увежбано изударани, али још читавих ребара, покуписмо се брже боље на сладолед, да бар охладимо грла, кад већ не можемо да хладимо убоје. Тако се овај покушај стицања славе неславно завршио. Али, хормони ипак нису престали да раде. Напротив. Зато сам морао наставити да тражим своје место под капом небеском.
У то време, почетком шездесетих, у Врбасу је постојао аеро клуб, који је сваке недеље организовао игранке у центру града. Приступ су од мушкараца имали само чланови клуба, а за девојке је улаз био слободан. Схватио сам да ми је то права шанса јер је ту конкуренција знатно слабија. Заправо да се упишем у клуб наговрио ме Слободан Попов, школски друг, који је већ имао богато искуство као моделар и падобранац. Тако и ја завршим курс за падобранце и, са Слободаном, правац војни аеродром Ченеј, код Новог Сада, где су извођени скокови. До аеродрома нас је довезао његов брат у свом Мерцедесу, који, због година, тешко да би се котрљао по војвођанским калдрмама, да Слободанов буразер није био и аутомеханичар. Сећам се како сам био одушевљен када сам видео да сказаљка на брзиномеру, док смо се возили, показује „читавих“ 70 километара на час. Тада сам се први пут возио у аутомобилу. А мој први скок падобраном се завршио усред њиве са сунцокретом. Наравно да би искуснији падобранац изманеврисао и изабрао погоднији терен за приземљење, јер искобељати се и покупити ону велику куполу десантног падобрана са стабљика расцветалог сунцокрета није баш пожељна работа. Али ту се нису завршиле моје почетничке невоље. У једном од наредних скокова ветар ме нанео изнад пута Србобран – Нови Сад. С једне стране шумица, с друге каблови високог напона, па сам се определио да приземљим баш на пут. Кад сам се приближио калдрми видим доле паорска кола и сва је прилика да идем право на њих. Викнем кочијашу да бежи, овај се окрете уназад, па лево и десно, ја опет викнем да бежи, погледа он горе па ошину коње, и – избегосмо блиски сусрет. Међутим, само што сам ногама дотакао калдрму, кад иза мене зашкрипаше кола на која нисам обратио пажњу. Сва срећа што су у то време аутомобиле возили спорије и пажљивије, иначе бих ту завршио падобранску каријеру. Но, све то за причу и није толико важно. Мој циљ да створим себи прилике за лакши пут до девојака је уродио плодом. На једној од игранки упознам Наташу. Била је гимназијалка, збиља раскошна девојка, и ја сам био пун себе док би смо шетали корзоом, од поште до ресторана „Каиро“, и натраг. И све би то било лепо да она није толико волела да плеше. Својски се трудила да ме подучи плесу, али је на крају одустала. Рекла ми је да сам безнадежан случа јер плешем као да имам две леве ноге, па сам уз то и дрвен, ма шта то значило. И тако се и ова епизода, силом прилика, завршила неславно. Ма колико утучен или, како то неки воле да кажу, депримиран, ја се нисам предавао. Битке су биле изгубљене, али рат и даље траје.
У тим мојим, условно речено, биткама, било је и овако и онако, али ниједна није била узалудна, јер сам полако извлачио закључке где су подручја у којима немам шта да тражим, а где бих могао да имам успеха. И ко зна колико би та истраживања трајала, и где бих на крају пронашао себе, да нисам забасао на поезију. Замислите, и за мене незамисливо: ја и поезија… А на то ме навукао Владо, другар са факултета, који ме убедио да девојке воле песнике. И тако, силом прилика, постанем и ја, бар привремено, како ми то кажемо – стихоклепац. Мада, могу вам рећи, није да није. Нисам могао да се жалим. Већ сам замишљао како ћу остварити песничку каријеру, како ће ме опседати девојке, и тако то. Али, снови су једно, а живот је нешто друго, јер је кројен по неким својим, сасвим другачијим правилима. У то сам се убрзо уверио. На једном митингу поезије, на коме сам и ја учествовао, нашла се једна Ана, с којом сам се упознао и којој сам почео да пишем песме. Ево једне од њих, написане давне 1968 године.
АНИ
Јеси ли рођена за моје зенице, у јануарској ноћи,
моја успаванко?
Или су ти виле дале лепоту
словенских бајки, моја чаробнице?
Јеси ли се, можда, у руменило претворила
залазећег сунца?
Или у окићене вишњеве гране,
да ти се у сумрак дивим?
Да ниси, можда, са вином потекла у
моју главу, моја песмице?
Или си пре спавања доскакутала у
моје снове, моја веверице?
Да се ниси, случајно, заљубила
у моје мангупске руке,
што љубавне приче шапћу у твојој коси?
Или си постала сенка, осветнице,
да вараш моје неиспаване очи
пред зору?
