Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај хумног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво!
Уз звуке бисернице, под велом полутаме
дохујала је с чергом, месец је бацао зар.
Изворило се небо с звездама које пламе.
Случајном пролазнику принело најлепши дар.
Ту, крај уснулих врба где Дунав небо љуби
сусрет с прелепом женом изнедри чаробан свет.
Гледом ватреног ока, осетих душу ми руби.
У башти сновиђења процвета најлепши цвет!
Уз звуке таламбаса и јецај виолине
руди мађија ватре где све се злости губе.
Блистај жене и огња умину уздах тмине.
У трену појмих, зашто Цигани небо љубе!
Поред обале снене, под крошњом врба нежних
длан ми је погледала, видела стазу туге.
У њеном оку одсјај даљин неизбежних.
Звезде прекрили вео маглине ноћне, дуге.
Руђење жудње мамне умину шапат и звук.
Занос пренуо није ни свица чудесни плам?
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време. Наслутих, остајем сам!
У глуво доба ноћи кад све су тихле песме
вином опијен табор креће на незнан пут.
Док тугом руди пуста, тишина коју не сме
пренути чак ни месец, што их испраћа жут!
И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину као као задњи логорске ватре плам
утрну искру ока, у коме сада језде
обриси сетног дана оног што остаје сам!