Puštaš me krišom u srce,
da volim skrivenu tajnu
i čuvam sve prašnjave uspomene,
od očiju daleko svetlosne jave.
Plaši te san budnih noći,
umrle price na hrišćanski praznik,
predeo nepoznat podzemnih šuma
i pesma u prizvuku jauka.
Kriješ me u vencu krvotoka,
obloženi zidovi venskog kanjona
blistaju kristalom čaše,
zvoni puls žilama
kao prvi put da ljubi.
I sve biva, tako svečano,
kao zaručena nevesta cakli,
plavičasta podloga kesten zenica.
Vodiš me kroz život,
kroz šumu i kroz snove,
ponekad se srdiš na jesen,
što spira sećanje
i na prelivena proleća
koja proždiru vreme.
Prokletstvo je naše sudbine,
nismo suđeni jedno drugome.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
