EРА АУТОМОБИЛА

EРА АУТОМОБИЛА

(Да се озбиљно нашалимо.)

Има више од стотину лета,
како човек с аутом „авета“,
па све мање на ногама шета,
не схватајућ`, да свом` здрављу смета,
ал` с њим` стиже на сва места света,
те му мала постаде планета.

Од кад спозна чари од аута,
човек воли да некуда лута,
и пред њим` је увек нека рута,
стално смишља себи новог пута.

Сад се многи, са аутом зори,
па музику „пањи“ да се ори,
о ауту, своме, тол`ко збори,
да с том` причом све у друштву смори.

Уз ауто, сав се распилави,
оно му је, баш љубимац прави,
те на волан од кад руке стави,
на сопствене ноге заборави.
Али, разум кад изгуби здрави,
и кад пажња њему олабави,
тад на жалост друмове крвави,
ил` у реци дубокој се дави!

Кола воли и ноћу их снује,
те изнова, он планове кује,
где да с њима поново путује,
и издувне гасове да бљује,
не схватајућ` да природу трује!
Свуд` мотори од аута брује,
где пожели, човек брзо ту је,
док му служи, здушно га милује,
ал` када се поквари, тад псује,
што не може са њим` да „лудује“,
па с мајстором мора да „другује“,
јер камару новца му дугује!

Већ одавно нема коњског каса,
замени га сад „висока класа“,
у ауту сада седи „даса“,
слушајући ударце од баса.

Нема њиске, сада кола трубе,
место грифа, сад друм гуме „љубе“,
већ одавно, коњи битку губе,
и сад они, испод су хаубе.

Много људи свога коња прода’,
сад је дошла ето таква мода,
нико неће ни метар да хода,
ко зна шта ће, да се ту још дода,
испод капе небескога свода,
свуд` су шифре бројева бар-кода,
шта л` ће бити, од људскога рода?!

Све нас скупа, Бог грди и куди,
ал’ се ретко, због тог` ко узбуди,
све је више људи што су луди,
сам ће себи, човек да науди,
ал’ кад једном из сна се пробуди,
сам ће себи да се тада чуди,
јер ће кола бит` више но људи!

Аутор: Љубиша Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Мода је, често промашај чисти,
јер више штети, но што користи.
Аутор

Нови Сад, јун 2023 лета Господњег

 

УМ И СНАГА

УМ И СНАГА

„Ум царује, снага кладе ваља“,
те се на ум, вазда примат ставља,
ал` ум, ипак, највише вриједи,
код владара што на трону сједи.

Спрега власти и добре памети,
напредак ће сваки донијети,
ал` разума ђе довољно нема,
ту ће бити увијек проблема.

Кад ум бистар, главу не опрема,
џабе сила и снага голема,
те је право рећи зацијело,
здрав дух даће и здраво тијело.

Будали је дато да авета,
и да вазда мудраца омета,
па лудаци често се удруже,
да паметног човјека наруже!

Но, ипак је на памет превага,
али, није на одмет ни снага,
кад то двоје, у једно се споји,
ништа јаче, онда не постоји!

Аутор: Љубиша Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

„Снага без памети, сама од себе се руши“.
Хорације

„Они који се служе умом, владају онима који се служе само рукама“.
Конфучије

Нови Сад, октобар 2015 љета Господњег

Зашто неке птице никад не полете?

ЗАШТО НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ?

Голуждраво птиче у гнезду цијуче,
несигурне, прве правећи покрете.
Слабашна му крила, срце снажно туче…
А ветрови јаки над главом му прете.

Хтео би птић мали у небо да лети,
да крилима својим додирне врх стене.
И топлину жарког сунца да осети.
Да зарони сам у облаке од пене.

На небу је сјајна треперила звезда,
у шевару црна ноћца заноћила.
Тад олуја снажна баци га из гнезда.  Птић на земљу паде сломљенога крила.

А очи му мале, пуне бола, сете…    Зашто неке птице, никад не полете?

Весна Стојковић

 

UZDAJ SE U SE

  • Uzdaj se u se

Kad se mit o sreći kao kula sruši,
prijatelji lažni pobegnu daleko,
kao kamen bol te pritiska i guši.
Pored tebe tada da li ima nekog?

Ko će da te shvati, uz tebe da sedi.
Iskreno, od srca da ti ruku pruži.
Da sa tobom bude u sjaju i bedi,
Kada ti zatreba, da se s tobom druži!

Glasovi razuma do neba se čuju
Opominju rane i ožiljci duše
Kao eho reči gromko odjekuju :

Ti – UZDAJ SE USE I U SVOJE KLJUSE !
U dobru ili zlu, moraš uvek znati:
-Da na sebe samo, možeš računati!

Vesna Stojković
®©

РАБОШ

У часовима сашаптавања ветрова
душа ми непутем пошла. У јаву ретко залазим,
док изгубљене битке, сањајући, у рабош зарезујем.
Простором јада и бесова одјекују
мукле клетве боног у сећању.
Над понором лудила залебдела ми душа.
Згаснуће све што је наизглед пропламсало.

Као грешни човек теглим своје успомене,
и од самог себе с муком се спасавам.
Малаксалих жеља дао бих наде неком
што негде чека, док за своју душу
камчим помиловање преко међе оног света.
Црне се једра галија царских,
а ја, себи самом и пристав и брод.

У памет ми се бејаше мисао затурила.
Без адресата су опроштајна писма,
а на грудима ми руке на вјеки скрштене.
У старим рамовима са слика, у тужним осмејцима,
поредак несхватљивих ствари разабирам.
Људи моји, ја сам распет свуда!

Укопали нам дрвене крстаче изнад главе,
и на њих натакли капе.
Свако своју битку из свог гроба бије,
крећући ка миру ког на земљи
поодавно нема. У забораву почива!
Погнутих глава, чекамо опело.

Јоште жижи кандило, док се клони дан сенки,
a под маховином, тајнама осути надгробници.
Несмиреним душама ка`д тамјана,
као операк дима, без трага у небеса винут.

Луди песник

ЛУДИ ПЕСНИК

Луди песник о голготи људској што сад пише,
он за песму годинама мре, живи и дише.
У груд`ма му туче болно срце и крвари…
Реч му свака злата вредна, ал` ко за то мари?!

У бесмислу он налази смисао за риме.
Сваким стихом потписује крвљу своје име.
Ал` га мало ко разуме, неки му се смеју,
што му ноћи усамљене ти стихови греју.

Да л` је луд ил` можда само занесењак стари,
што у дугој, зимској ноћи сећањем крстари?
Док му душа огољена без јаука вришти,
кано змија отровница кад у ватри пишти.

Послушајте шта вам каже, не судите њему.
Не дирајте у ту душу, жалом окрпљену.                                                На његове тешке ране не стављајте соли…                                                Ионако његов живот већ је препун боли.

Не судите том песнику, већ му дајте руку
и његову преголему поделите муку.
Кад не може другачије, он песмама лечи.
За свакога уме праве да пронађе речи.

Те речи су као мелем свакој души болној,
па милују као свила и пружају спокој.
Ал` их треба разумети с пуним поверењем
и свако ће тад пронаћи у њима спасење!

Весна Стојковић, Лесковац

 

Сан

У возу посматрам лица уморних путника,
Крај мене пролазе сенке, перони,
Шарени балони.
У трену селим се у кожу витеза, ратника,
Крај њега пролећу сећања, тела,
Велика дела.
Сад сам на леђима ждребца, прелепог ата,
Јурим зеленим стазама, сновима,
Пурпурним пољима.
Поглед ми пада на огромна сатенска врата,
Отварам, корачам, пролазим,
Где ја то долазим?

У сан у сну улазим кротко и спокојно,
Да некога не увредим,
Ако посматра, ако замера,
Ако жели да ме повреди,
Ако му је то намера,
Да му не дам разлога,
Да зло проговара,
Да ме оговара,
Што у сну у сан могу да ушетам,
Да ту будем сам, срећан и радостан.

У сну усред снова ми не може ништа,
Тај неко што увек посматра,
Што све жели да контролише,
Свиме манипулише,
Ту ми заиста не може ништа,
Ту је моје уточиште,
Моје склониште.

И ту у сну усред бисерних снова,
Чим врата затворим, чим се осамим,
Умилни жамор ме топло обгрли,
Ту су и други искрени осмеси,
Сви су се скупили, сви побегли,
Да би сви заједно у сну у сновима,
Судбину бољу себи скројили.

Поноћни валцер

Поноћ у соби успомена, неми валцер…
Од сећања више боли бежање од сећања.
Поново осећам пустош и мук у ноћи,
језу самоће и напуштености, док сенке
туге добијају облик капи на зидовима плача.

У мом затвору од мисли снови су видело
Тишина проговара из мене
„Бити без тебе је бити сам“
„Подај Господе – молио сам као оченаш –
да ме њена љубав угреје и обасја“

У трептају ока тишина очаја.
Неко ми шапуће да нада није обмана
и зато те претварам у поезију
Сликам твоју косу, нацртам лице,
а између редова скривам тајну.

Реч по реч, стихови муче моје ноћи
Еј, на овоме свету, сам у бескрају
као трепљика маслачка у дрхтавој шаци
Бога, који ће дахом да нас развеје
као нити живота изгубљеног у времену.

Стојиш под самим сунчевим кругом.
Сенке се наше сплеле у невидљиви ореол тишине
Једина знаш од које боли мрем
док над горким плачем ликује заборав.
Неверна ноћ, неком другом у загрљај жури
а од тебе ни глас.

SAMRTNO PROLEĆE – Jasmina Dimitrijević

SAMRTNO PROLEĆE

Gledam nasmejane ljude što srećni ulicom hode,
sa osmehom na licu dočekuju novo proleće,
moje trnovite staze  nigde me  više ne vode,
jedino meni  sada lasta sa juga ne doleće.
Gledam nasmejane ljude što srećni ulicom hode.

Gazim duboke bare otopljenog martovskog snega,
ko blatnjave cipele, tako mi duša s tugom osta,
verujući  u lažnu ljubav i odrekla se svega,
naša  nabujala reka davno ostala  bez mosta.
Gazim duboke bare otopljenog martovskog snega.

Zagrljeni smo nekada zimu svaku ispraćali,
posle jednog doviđenja ostala mi samo rana,
snove naše i veliku ljubav nismo sačuvali,
krenuo si na jednu, a meni osta druga strana.
Zagrljeni smo nekada zimu svaku ispraćali.

Umorna od bola želim snežne smetove da vratim,
ne veseli me sunce, ni prvo procvetalo cveće,
u zadimljenu krčmu neku  htela bih sad da svratim,
da dignem čašu i nazdravim za samrtno proleće.
Umorna od bola želim snežne smetove da vratim.
Настави са читањем “SAMRTNO PROLEĆE – Jasmina Dimitrijević”

ИЛУЗИЈА

И нестаде тако нетрагом својим
тај осећај што ми вазда мисли смути.
Да кренем напред, више се не бојим,
нову срећу сада моје срце слути.

Згрчене мисли сад слободно лете,
зарањам смело у животне воде.
Оде у прах онај што мрежу плете,
а заједно с њим и сваки оков оде.