ČEŽNJE I NESANICE

ČEŽNJE I NESANICE

Dugačka obala u hladu prebiva,
sakrila je tajnom vilu duge kose;
neko u daljini iste snove sniva,
oči im blistaju poput mlade rose.

Čežnje u grudima kao vatra gore,
kome da ih kažu, tajnu da podele;
iste su im misli, sve noći i zore,
dve duše se traže a nisu se srele.

Osećaji divni kao želje čedne,
prosule su ljubav u pesmu što pišu,
ove reči nežne, čarobne i medne,
stih su izatkale da kroz ljubav dišu.

Usne su njihove kao trešnje rane,
srca ustreptala jedno drugom hrle,
zaplele se ruke kao mlade grane,
kroz daljine duge jedna drugu grle.

Stigle su ih slatke, divne nesanice,
mesečino snena osvetli im pute;
da ne bude tužno njeno mlado lice,
nek’ se spoje usne što čeznu i ćute.

Dragana Milenkovic

ЛАЖУ МЕ

Лажу ме, лажу,
да још ме волиш, кад кажу,
да би учинила све, због мене,
лажу, мада је лепо чути,
слушам и ћутим, а знам лажу.

Лажу ме, али не из злобе,
желе да се обрадујем томе,
лажу, а знам давно беше крај,
само ја тебе и даље волим знај,
не признајем да је крај, само ја тебе.

Истина и лаж, једна поред друге,
две прашњаве пруге дуге,
истина и лаж, знам да знаш,
шта је шта, шта осећам ја,
знам да знаш, зрнце наде не даш.

Лажу ме знам,
док слушам дрхтим сав,
лажу, али полетео бих овај час,
насликао на небу дугу за нас,
лажу, али лаж улепша овај час.

КАД САМ БИО МАЛИ

КАД САМ БИО МАЛИ

Кад сам био сасвим мали,
свакако су мене звали.
„Злато“, ме је звао тата,
носећи ме око врата.

Мајка ме је, „Сунце“ звала,
и брижно ме неговала,
и уз мене увек била,
и од зла ме сваког крила.

„Срећо“, ме је звала баба,
на мене је била „слаба“,
па кад нешто по злу крене,
штитила је увек мене.

„Соколе“, ме звао деда,
код њега се знало реда,
али ме је свуд` водио,
и свачему научио.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Паметни родитељи допуштају својој деци,
да по неки пут и погреше.“
Махатма Ганди

Мајсторовина, јул 2018 љета Господњег

ДЕЧЈА МОЛБА

ДЕЧЈА МОЛБА

Ви, одрасли, не умете,
да, нас децу, разумете,
па, рад` неке мале штете,
ви грдите своје дете!
Што си тако суров свете?

Љутите се због ситница,
ил` некаквих глупих трица!
Ми смо, ипак, само деца,
зашто, да нам срце штреца,
и толика диже бука,
због нашега несташлука?

И када вас умор свлада,
од напорног неког рада,
и у вама бес превлада,
сетите се, ви, баш тада,
да то исто нисте знали,
ни ви, кад сте били мали!

Зато тада застаните,
и дубоко удахните,
онда „ручну“ повуците,
мало више размислите,
своје нерве опустите,
и на децу не вичите.

Ми не знамо, ал` ви знате,
треба савет да нам дате!
Па све тате и све маме,
маните се так`е драме,
и млаћења празне сламе,
добра нема од галаме,
већ ће бити само штете,
коју трпи ваше дете!

Знамо да то није лако,
али треба радит` тако,
ми ћемо вам рећи како,
поступите баш овако!
Рад са децом тражи дара,
ал` реч лепа, све отвара,
вреднија је од свих пара,
од ње има увек ћара,
јер у души срећу ствара.

То сад добро упамтите,
и увек се потрудите,
да дечицу не грдите,
већ их често похвалите,
и уз осмех то радите!

Од када се дете роди,
ка томе се циљу ходи,
да његовом бићу годи,
да му ништа не нашкоди,
све битно се на то своди,
радост душу да оплоди.

Одраслим` се деца чуде,
што им некад строго суде,
јер за љубав деца жуде,
и не воле кад се куде!

Зато, нек се сви потруде,
да осмеха чешће буде,
што га више деци нуде,
даће од њих боље људе!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Деца често говоре истину. Штета што немају више ауторитета.“
Мађарска пословица

Петроварадин, октобар 2019 љета Господњег

КРЕНИ

Крени сам у свитање,
не постављај себи питање,
не остављај за собом ништа,
ни снове ни празна дворишта.

Крени док зора пуца,
и срце ти снажно куца,
у нове дане, кад сване,
Сунце кад обасја, кад огране.

Успомене остави крај пута,
без њих ће душа лакше да лута,
неће ништа да смета, да је спута,
ни чежња неће да је гута.

Крени, иначе нећеш стићи,
ни свом циљу нећеш прићи,
крени, путовање ти је у крви,
останеш ли, туга ће да те смрви.

СРЕШЋУ ТЕ

Срешћу те једног дана,
можда баш, кад душа буде стала,
од надања пустог одустала,
можда баш тада,
у мирису ружиног хлада.

У вртлогу жеља и сећања,
да ли ћу трезвен бити ја,
да раздвојим машту и збиљу,
док љуљам их као мајка,
уснуло дете у крилу.

Нада, што силно ме држи сада,
скупља жеље к’о бела стада,
не да том флуиду да страда,
нада, све је што имам сада,
нада јача, док све друго пропада.

ОДА ЗАНАТЛИЈАМА

ОДА ЗАНАТЛИЈАМА

Ковач, зидар, тесар, столар,
кројач, бравар, кујунџија,
пушкар, бачвар, грнчар, колар,
ткач, обућар, симиџија!

Дрводеља, лимар, кожар,
стаклар, стругар, бунарџија,
бербер, златар, штампар, књижар,
молер, корпар и сајџија!

Кад је ствара` занатлију,
Бог му даде пуно дара,
да направи све што треба,
и вриједност нову ствара.

Све те људе, Он обдари,
са умјећем и са знањем,
зато `им се ево клањам,
са великим поштовањем.

Сви мајстори, од заната,
уложиће пуно труда,
да њихове руке златне,
направе нам` многа „чуда“.

Док по овој Земљом ходим,
и све док ме Сунце грије,
поштоват` ћу часни позив,
од свакојег` ЗАНАТЛИЈЕ!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Да би неко био добар мајстор, он прво мора бити добар човјек!
„Без алата, нема заната.“ Али, без добрих и правих занатлија,
Не би било важних нити адекватних алата!
Аутор

Нови Сад, Занатски дом, на Савиндан 2019 љета Господњег

ОДА ИНЖЕЊЕРИМА

ОДА ИНЖЕЊЕРИМА

Они су људи, који мало зборе,
и не троше време на празне приче,
ал’ они, велике изуме створе,
зато, нек` њима хвалоспев се кличе!

Те људе поштујем, што све то раде,
што сва та „чуда“ смишљају у глави,
те памет њихова и нама даде,
олакшан посао и живот прави.

Да није било њиховога труда,
прегнућа многих и бистрога ума,
не би ни било свих техничких „чуда“,
и многих, за људе важних изума!

Е зато, човече, кад небом летиш,
путујеш у возу, ил’ бродом пловиш,
ил` се удобно у ауту возиш,
и многе руте далеке пролазиш,
уз помоћ џи – пија, путеве тражиш,
и на свом` мобилном слике „направиш“,
ил` можда, до стана лифтом долазиш,
а у свом` стану, све даљинцем палиш.

Сва та „чудеса“ смислили су људи,
да свима нама, лакши живот дају,
и да л` се, сад ико, пита ил` чуди,
ко су стручњаци, који то стварају?!

Сви, до задњег`, техничке су струке,
а спретне су и умјешне руке,
и с великим знањем из науке,
који с радом и са много муке,
све ураде прецизно по мери,
то су знајте, људи инжењери!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ову пјесму написах, у знак захвалности свим инжењерима, из разних области природних наука, који су сасвим сигурно, својим изумима и иновацијама, олакшали живот и рад васколиком људском роду. Не постоји ни један човјек на земљи, који свакога дана и то више пута, не користи разне уређаје, машине и апарате сваке врсте, а да при томе, вјероватно и не размишља о њима, о њиховом начину функционисања, као и о томе, ко је и како сва та „чудеса“ осмислио, а онда их и у пракси, физички направио и оспособио за употребу и коришћење. Хвала инжењерима!

Нови Сад, Илиндан 2014 љета Господњег

КРАЈПУТАШ

На замореним крилима облаци путују
да би ветри запевку однекуд донели
са далеког гробља и моје сахране.
Око кола наопаког жалостиво се тужило.

Од куће пођох, браћо, са смрћу орођен,
недођин стаза ме отуда води у судбину.
Опанак ми у блато сеоског пута запао,
овде сам пао, занавек заспао у опадају лисја.

Гробни ми камен, канда, изклесан
не може мирно крај друма у пољу
да спава. Шапате лишћа слушајући,
шмрцају на ветру прозебла страшила,
док у некој авлији певац кукурикне.

Кроз ништавило загледан, збирам душу.
Туга и слабост очи ми присени испод шајкаче.
Поноћ није откукала све нарицаљке знане,
а време за мене стоји иако сатови одбијају.

„Без Голготе нема Васкрсења“
ни за човека ни за камен, на вечној стражи.

СТАРИЦА БАКА

СТАРИЦА БАКА

О синџиру бакрач виси, зарђао од времена,
на огњишту угашеном, стоји кука поломљена.
Поред пећи некад давно, једна бака драга, мила,
ту је она хлеба пекла, док је горке сузе лила.

Из бунара пуни ведра, па у бокал воду точи.
Уздаси јој пуне недра, а кецељом брише очи.
Руке старе, задрхтале, нејака су њена плећа.
Ноге су је већ издале, а бол срца све је већа!

Једног јутра очи њене заувек се затворише.
Било је то у пролеће, падале су мајске кише.
Остале су раширене, смежуране њене руке.
Носио је ветар силни, болне крике и јауке,

што су дуго одзвањали у собици крај камина…
А ујутро остала је само пустош и тишина.

®©Весна Стојковић