МОЛИТВА

Молим те Боже
За покој драгих ми душа,
Ова ноћ од године дужа,
Тако хладна не беше друга,
Свуда по мени мећавна туга.

Помози Боже,
Понављам стално,
Нисам их видео одавно,
Срце ми болови гуше,
Наде у бездане руше.

Свећа на плафону прави круг,
Овај ће монолог бити дуг,
Руке у небо дижем,
Желим се Богу примаћи ближе.

Да ме може боље чути,
Док га молим Он ћути,
Да ли је чуо бар једну реч,
Зора полако свиће већ.

КАДА СВЕ ПРОЂЕ

Када све ово прође,
И поново залију кише,
Нико неће знати,
Да нас одавно нема више.

Неко други ће уместо нас,
Имати свој весели и тужни час,
Птице ће певати и реке тећи,
Волим те, неко ће некоме рећи.

Да ли је штета или не,
Не знам, земља ће покрити све,
И само ће покисле птице две,
Слетети на нас, и то је све.

ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР – Љиљана Тамбурић

ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР

Са ватреног репа, падајућа звездо,
спусти ме полако соколу у гнездо
да се осоколим и прелетим стене
нико да не буде храбрији од мене.

Што ме не однесе на борове ветар
уплете у гране месецу на метар
намирише мирисом кишовите шуме
што ми кроз чуперке кошава не дуне.

Што ме не запљусне талас океана
од мене сирену створи једног дана
да заспим у тами међу коралима
да ме светионик буди сигналима.

Што ме не погоди стрела Аморова
па да ми изникну крила лептирова
да процвета небо у хиљаду боја
а ранама слатким да не буде броја.

Што ми се не деси поновно рођење
да отворим широм плаве очи снене
од рођења будем песникова муза
ко Феникс се лечим мелемом од суза.

Што ме не занесе музика из шкољке
омеде се медом усне ми и дојке
што ме не удави милина слободе
замирише душа на шумске јагоде.

Што ми не даш Боже мир нестварног света
па да будем пчела на прашнику цвета
или лист зелени на гранчици дрена.
срећа да ми траје, тек делић од трена.

Љиљана Тамбурић

ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

Да’л си магновење или само жена,
у очима твојим свемир обитава;
све лепоте света сад су само сена,
наспрам душе твоје где анђео спава.

У погледу твоме у лепоти зене,
први зраци Сунца топе капи росе;
немиром лутају, опијају мене,
док ветрови благи мрсе твоје косе.

Узела си снове, срце моје лудо,
све дане и ноћи чежњом обојила.
О, може ли мила, да се деси чудо,
да песнику љубав сад дарује вила?

Све ћу песме своје теби да поклоним,
вечно да те грле моје нежне риме;
само ми погледом ти једним дозволи,
да тајном у души чувам твоје име.

Dragana Milenkovic

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

На измаку двадестог’ вијека,
на Балкану, поче ратна дрека,
Југи не би` спаса ни лијека,
свак` наслути, да ће бити звека,
и тад многе обузима воља,
да се лате топова и зоља.

Те, хиљаду девете стотине,
деведесет и друге године,
про Балкана, пламен рата лиже,
па у земљу, Херцег- Босну стиже.

Одлијежу горе и планине,
све од Уне до зелене Дрине.

Земљу руше, изнутра и споља,
брзо дође до страшног покоља,
наста` доба јада и лелека,
крв замути воду од ријека,
људске главе, висаху са коља,
и са крвљу натапаху поља.

Свак’ се тада, на оружје диже,
и на груди реденике ниже,
а са стране сплеткари и мути,
све мислећи: „Други ће гинути“!

Загрмјеше топови и мине,
зла ће многа људи да учине.

Тад враг црни Другог свјетског рата,
повампири старога џелата,
који јурну на Србина брата,
да му стави омчу око врата.

Опет Давид против Голијата,
брани земљу од ђавољег’ јата.

Сви смо, некад, били једно братство,
док трајаше Немањића царство,
из времена Немање Стефана,
и босанског краља Котромана,
и чувеног Стјепана Косаче,
све од Двора па до Сремске Раче,
бјеше земља српскијех племића,
од Јакшића и Војиновића,
и Косача и Томашевића,
кад сви б`јесмо истог национа,
док не дође двоглава сотона.

На три вјере браћу подијели,
и то бива на свијет бијели,
па сад туђин, свима капу кроји,
многе мржњом великом задоји,
зло нас снађе од тога кукоља,
и ако смо из истог пупоља.

Али Срби Републике Српске,
добро знаду те душмане мрске,
овог пута наивни не бјеху,
и то нам је сада за утјеху,
те оружја сложно се латише,
и огњишта своја одбранише.

Босна поста’ крваво бојиште,
многе мајке, кукају и вриште!

Срби у том` јаду и бунилу,
послушаше с Јахорине вилу,
и на срећу од првијех дана,
задобише вођу Радована.

Вила позва са Озрена вука,
па дозива с Грмеча хајдука,
витезове од града Дрвара,
Невесиња, Гацка и Мостара,
соколове од града Требиња,
и рисове љуте од Србиња.

Марширају српске дивизије,
cа чувене горе Романије,
и с Влашића кршнијех младића,
и горштака с високог Маглића,
и још више храбри Граховљани,
сви одлучни, да се земља брани.

Елитне се формирају трупе,
стижу борци из Босанске крупе,
лете Срби са обале Дрине,
сваки спреман за вјеру да гине.
Још ту ето делија с Мањаче,
рухо ратно на себе облаче,
и још браће од Мркоњић града,
Богу хвала, те слога завлада.

Српска војска утврђује шанце,
а душмане нагони у кланце,
па витешки уз борбу велику,
бране Српску дичну Републику.

Ратко Младић командује војсци,
а закле’ се на српској тробојци,
бјеше примјер часнога војника,
храбар човјек гвозденога лика,
војсковођа каквог нема брале,
хвала теби Ратко генерале,
што заслуге твоје су велике,
за стварање Српске Републике!

Од Зворника па до Бања Луке,
бјеху Срби на велике муке,
ал’ јуначки своју груду бране,
и све ратне издржаше дане,
док не дође деведесет пета,
и признање цијелог свијета.

Свима нама, сад је Српска дика,
одговорност такође велика,
што западу она много смета,
јер у задњих шест`отина љета,
Србин није мога` да почине,
поготову западно од Дрине,
а сад, у сред` тога вилајета,
Српска земља, поново процвјета.

Шта је било, нек се припов’једа,
народ Српски, више на се’ не да!

Спољна сила јака је и дрска,
ал’ се брани Република Српска,
што је језгро српства и слободе,
нек најбоље вође је предводе,
нек Бог драги, чува је и пази,
све док Сунце к западу залази,
и док зоре са истока руде,
да нам вјечна и слободна буде!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Свак је рођен, за по једном мр’ети,
ал’, част и брука, живе довијека“!
П.П.Његош

Јахорина, 2015 љета Господњег

ШТА НЕ МОЖЕ ДА СЕ КУПИ

ШТА НЕ МОЖЕ ДА СЕ КУПИ

Увек добро размислите,
шта је битно а шта није,
и шта вам је понајпрече,
и од свега најмилије.

Чист је образ и поштење,
пут који нас води к срећи,
здравље мора да се чува,
ал` и знање ваља стећи.

Мир у души кад имамо,
и кад нам је савест чиста,
тад је наше срце пуно,
а лице ће да нам блиста.

За богатством које стичу,
људи своје здравље рабе,
кад оболе, све би` дали,
ал` тад им је све за џабе.

За новац се купит` може,
много тога у животу,
али купит` не можемо,
здравље, памет и доброту!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Онај, ко тврди да с новцем може све постићи, будите увјерени,
да тај, никада није имао новац“.
– Оназис Аристотел, грчки бродовласник

Петроварадин, Илиндан 2018 љета Господњег

УНУЧЕ

УНУЧЕ

Има разних достигнућа,
које живот све доноси,
али једно посебно је,
са којим` се свак` поноси!

Унуче је пупољ` нови,
и наставак покољења,
што човјеку потврда је,
за највећа остварења.

Од те среће нема веће,
Божјом вољом када бива,
када човјек то дочека,
с унучетом да ужива.

Па, шта може бити љепше,
и људскоме срцу драже,
но, унуче, кад ти „деда“,
умиљатим гласом каже!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Од мушкарца се, у животу, очекају четири остварења:
да створи дом над главом, да стекне пород, да засади
дрво у свом дворишту и да напише књигу.“
Персијска пословица

Нови Сад, септембар 2019 љета Господњег

SVE JE NAŠE

SVE JE NAŠE

Kažeš :”Ovi tvoji, behu nekad moji.”
Ja tako ne merim, jer su bili naši.
Čudno neko vreme, krojeve prekroji,
a to me već brine i po malo plaši.

Gde je ono sveto, gde je zaveštanje?
Isto Sunce greje, eno ista duga.
Sad je vreme došlo da brat mrzi brata,
da drug izneveri svog najboljeg druga.

Bogovi ih kažu posvadjaše jako,
pa im veru čvrstu raskršće razdvoji.
Otuda se rodi ovo naopako:
“Da su sada tvoji nekad bili moji.”

Ja verujem silno da će jednog dana,
kad svetlost zavlada ovim sivim svetom-
zdravicom kad krene čaša odabrana,
opet da se vrati ono razapeto.

Ono što će ljude kroz ljubav da veže,
da ih sebi vrati dok kroz pustoš beže.

Dragana Milenković

УЧИТЕЉ

УЧИТЕЉ

Одавно ме обузима жеља,
да опишем позив учитеља,
и кроз пјесму да назначим сада,
сваку важност учитељског рада.

Знајте добро и стари и млади,
да он, поса` јако битан ради,
и да дјеци, после учитеља,
најважнији, лик је учитеља.

Учитељ нам прва знања даје,
и вјечно нам у памћењу траје,
он код дјеце, уз корисне „муке“,
гради темељ науке и струке.

Кад с мислима у прошлост полетим,
радо, мог` се, учитеља сјетим,
емоција душу ми опрхва,
јер ме слова научио прва.

У вихору животнога сопства,
и у току цијелога школства,
за напредак друштва и државе,
главни поса`, учитељи праве.

Зато молим власти отаџбине,
да се боље о њима побрине,
и да више учитеље плаћа,
то се друштву вишеструко враћа,
за рад` добра, напретка и мира,
нек најбоље учитеље бира!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ову пјесму посвећујем мом драгом, већ давно упокојеном
учитељу, Петру Перу Цвијовићу, који је био учитељ мени

и мом брату Момчилу и мојој сестри Драгињи.
Равна Ријека, О.Ш. „Алекса Бећо Ђилас“, мај 2023 љета Господњег

ОДА СРПКИЊАМА

ОДА СРПКИЊАМА

Започет` ћу пјесму ову,
с љутим бојем на Косову,
јер је, после тог` страдања,
дошло доба робовања,
те је много удовица,
уплаканог било лица.
Ал` још пуно би` ратова,
ђе изгину витезова,
које пјесме величаше,
што бранише земље наше,
ал` женама како бјеше,
и шта оне поднијеше?!

На плећа је српска жена,
изнијела сва бремена,
уз све муке и болове,
и све јаде кроз в`јекове,
биће тешко у редове,
описати пјесме ове.

Док су мушки ратовали,
на жене се терет свали,
и док у том` јаду вене,
црну крпу заођене,
и да буде мука већа,
жени паде све на плећа.

То је тако вазда било,
ал`се често гријешило,
те нијесу српске жене,
кол`ко треба похваљене.

Кад пјесници ово схвате,
нек се свога пера лате,
па ту тему нек обраде,
и опишу женске јаде.

О женама нек се пише,
да се знаде много више,
за прегнућа српских жена,
и подвиге кроз времена,
да њима да признање,
за херојство, ништа мање.

Храбра, мудра, с много дара,
од ничега пуно ствара,
у јадима вазда била,
ал` је пород одгајила.

А примјера безброј има,
кад та мука дође њима,
да остану саме с ђецом,
с милим Богом и са свецом.

У сред` тешке немаштине,
муж одлази ђе се гине,
док он брани отаџбину,
жена чува нејач њину,
и док он је на бојиште,
њој у кући ђеца вриште,
о којим` се она стара,
а душу јој страх разара.
Жене тешку битку бију,
да огњиште кућно свију,
из петних се жила труде,
да војника нових буде.

Зато српској жени хвала,
што је све то издржала.

Свети грал су српске жене,
кроз њихове чврсте вене,
крв јуначка вазда тече,
зато, мора да се рече,
да су оне соколице,
што рађају перјанице,
и јунаке све те славне,
е, зато су оне главне.

Наш је народ много страда`,
тукло га је сваких јада,
ал` су наше сестре, мајке,
баке, тетке, стрине, снајке,
уздигнута горда чела,
дизале нас из пепела,
све изнова почињале,
и гене нам очувале,
рађајући птиће нове,
за будуће соколове.

Српске жене, част ви свака,
ви сте примјер од јунака,
и расадник свег` живота,
и узор сте свих љепота,
с овом пјесмом и римама,
захваљујем сада вама!

Аутор: Љубиша Ж.. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, осми матр 2023 љета Господњег