Категорија: Uncategorized

Kadar začutim,
kako teža let
samoto veča,
kako neskončno
krivi ravnine
telesa, duše;
obmolknejo besede moje,
ostanejo negibne.

Polna žeje
po daljavah
s stopinjo
za stopinjo,
prestopam mahovino
neizprosnosti časa,
zaman daljšam korake
v večnost, ki je ni…

Neizbežen prizvok tišine…
kot trn vrtnice
v srcu spoznanja,
biserno bolečino krepi;
v vsaki uri
minevanja dneva
se izteka
del vijugastih poti…

Kadar začutim,
kako teža let
rezbari z atomi
ostrine;
poglablja elipse resničnosti;
obraz obrnem k sebi –
dovolj je živeti,
dovolj že dihati…

Milena Sušnik Falle – Slovenija

 

DEDA I BAKA

Od jutra do mraka

Priča je ovakva

Sijevaju pogledi

Kao da su gromovi

Što prijete munjom

Nekada ju je zvao

Mirisnom dunjom

Ona njega

Moj nevene

Sve što sami ne mogu

Drugi su mu krivi

Život im na uviru

A oni se prepiru

Ko se čega sjeća

Koliko dugo već

Nijesu dolazila djeca

Nevene mili  juče su bili

O dunjo moja 

Kažeš li da je to

Pamet tvoja bolja

Zagrmi ponovo

Pa se razljuti 

Slušaj dunjo

Srećni im puti

SREĆAN ROĐENDAN BILE!

Boba

 

Slutnja

Iskra u vremenu…
Taj sam plamen…
Pitam se ponekad
Čemu sav ovaj bol, patnja
Odgovor tražim, tragam
Po bespuću u vremenu…
Da li sam živ?
Jesam, možda nijesam
Ponegda lupim šakom
Tragajući za trenom…
Što je na koncu život
Nit koja spaja
Sa koljena na koljeno
Ili što već?
Mlad mjesec napolju
Kradom namiguje
Sluti sumorno veče
Jednoga januara…
Zaklapam umorne kapke
Tonem u zaborav…
Dok padalica bljesnu…
Pomislih živ sam, ne nijesam
Jesam, a da jesam ili mi se čini
Slutnja u mrklu noć

 

Arsenije Lalatovic

Лепа Симић

Oprostićeš mi ako te istinom zavolim
pre nego svim rečima koje bi da čuješ
da odložiš trenutak
da još tren snivaš
dok se ne probudiš
topla i snena u mojoj ljubavi.
Gledam te
i preneražen ne vidim sebe
u tvojim bistrim očima.
Govorim ti
i tvoj sluh ne dopire do mojih ušiju.
Vidim, ti bi mi skočila u krilo
i povukla za još kratke zulufe.
Mogao bih da te baronišem
ali da ne bih ćutao
pevam ti pesme
pričam priče
prevodim žednu
od Toplice preko Morave i Lepenice
do obronaka Fruške Gore
i vičem tvoje ime
ne bi li mi gornjom usnom prekrila donju
i ja bih se setio ko sam
u tvom disanju
i svakom pokretu
samo maramom oko struka prekrivenog tela.
Kotrljao bih sve grozdove vina
niz put od usana do usmina
pojio bih te opojnim sokovima
vrteo ti zvezdice
i pleo venčiće od ivanjskog cveća…
Probudi se, sanjalice!
Govorim ti kao prijatelj.
Šta mi želiš biti,zlato moje?
Želim ti biti oranica
drvo života
plod spoznaje
tvoja nedostižna granica
put u večnost
sve tvoje!
Ako to ne želiš
kaži me nebesima
da ti se sa kišom slivam
niz zidove tvoje duše.

San… Ili…

Topiš se…
Tvoj pogled…
Čeznem kao pseto…
Obliva me toplina…
Duboko u noć…
Proganjaš me…
A dobro znaš…
Da, dobro…
Slab sam na Tebe…
Oduvijek…
Usne Tvoje
Med su…
Volim med…
Imaju čudan ukus…
Gledam Te…
Ne vjerujem…
Vjerujem…
To si ti…
Da, jesi, ma ne…
Haluciniram…
Dok jutro se budi…
Ah ne, ne, nee…
Ostani, ooostani
Još malo… Molim te…
Još maloooo…
Još maloooo…
Ih san, budim se…
San, da san…
Ili što već…

Ruka piše

srce diktira

što veće srce

to oko bistrije

da iskru u nedra sakrije.

Medju oblake

reči oblačim

dušu svlačim

dok nebo ne naoblačim.

Bela haljina

mojih ruku vez

nedodirljiva za prste

glave podiže

otkucaje niže.