Категорија: Uncategorized

TИ НЕ МАРИ……….А.М.

ТИ НЕ МАРИ……………..     Ти не мари катаклизме, пошасти свезане у вечери….. за убрусе грде што стружу не хај крике, ћутњом их опери…   Ти, висости, не бригај, не, покрове немаштина у уранке……. за смотуљке  жара што пеку не мари, уморном срцу станке……   Ти не трни, о, божанство, покорице  сладуњавих  зора…… за ‘артије  … Настави са читањем “TИ НЕ МАРИ……….А.М.”

ТИ НЕ МАРИ……………..

 

 

Ти не мари катаклизме,

пошасти свезане у вечери…..

за убрусе грде што стружу

не хај крике, ћутњом их опери…

 

Ти, висости, не бригај, не,

покрове немаштина у уранке…….

за смотуљке  жара што пеку

не мари, уморном срцу станке……

 

Ти не трни, о, божанство,

покорице  сладуњавих  зора……

за ‘артије  грубе што ме режу

не дај  к себи оно што не мора….

 

Ти не дај ни петопарца,

снопљу  грешности у  ватри…..

за  прегаче опасане што секу,

не мари руке, препразне их сатри…

 

Ти не штеди, о, пресветли,

несаница рите у  магновењу…..

за постеље грубе што ме  цепе

не хај, удри их као по стењу………

 

Катаклизме, ти не страдај,

грашке  осаме у глуве сате……..

за кошуље пртене што гребу

не мари  Tи, Jа марићу за те…….

 

 

9.3.2009.

 

 

Epitaf zemlji…. Ksenija

    Epitaf zemlji   Promiču vjetrovi duž doline umorne, tek vrhove listi dotiču daškom. Tiho … i još tiše,Gacka žubori, kroz vrleti gorde svojim umirujućim dahom. Nad dolinom ponosno diže se čelo, usnulog starca zelenih proplanaka. Visoko, gore….pod nebeskim svodom, modar se odsjaj utisnuo podno oblaka. Kućice male, tek poneko čedo, staračka ognjišta zjape … Настави са читањем “Epitaf zemlji…. Ksenija”

 

 

Epitaf zemlji

 

Promiču vjetrovi duž doline umorne,
tek vrhove listi dotiču daškom.
Tiho … i još tiše,Gacka žubori,
kroz vrleti gorde svojim umirujućim dahom.

Nad dolinom ponosno diže se čelo,
usnulog starca zelenih proplanaka.
Visoko, gore….pod nebeskim svodom,
modar se odsjaj utisnuo podno oblaka.

Kućice male, tek poneko čedo,
staračka ognjišta zjape prazna.
Tišinu para zvižduk sa Zavižnja,
Velebit se nad Jadranom nadvija….

Kap po kap….priroda glasno jeca,
i još jači čuje se udaraca bat.
Rezak zvuk para nebo nad Gackom
u daljini otkucava usahli sat!

Zatvorih oči.
Oslušnuh daljinu koja me budi,
do mene dopire miris davno pokošenog sijena.
Poznat govor-…izgubljeni ljudi….

Pišem poslijednji epitaf zemlji koja me stvori,
Suncu pod kojim se prostre zelenilo Velebitskih proplanaka.
Pišem, a prsti sami riječi u nisku nižu…
Spomen sjećanja na ponosno gaženu Liku!

Ksenija Aleksic

Nemirno srce – Emilija Matic

  Nemirno srce   Stojimo u seni našega doma, zidinama okruženi, naša tajna sa usana brodi. Stari djeram odavno ne škripi usamljeno sunce kupa se u vodi, a more je sada tako silno, titraj sunca na talasima plovi, naša prošlost u sećanju snovi, uzdisaji bolni a srce nemirno.

 

Nemirno srce

 

Stojimo u seni našega doma,
zidinama okruženi,
naša tajna sa usana brodi.
Stari djeram odavno ne škripi
usamljeno sunce kupa se u vodi,
a more je sada tako silno,
titraj sunca na talasima plovi,
naša prošlost u sećanju snovi,
uzdisaji bolni a srce nemirno.

Subota – Arsenije Lalatović

  Subota Subota Prošlo je podne… Oblaci čkilje… Miriše na sumrak Martovski dan.. Ispijam kafu… Gorku i crnu Živim sa sobom Umoran… Subota Prošlo je podne Mart, da mart Trljim oči Dok pseto laje Na doksatu… Zalazi sunce Kao da kaže Laku noć Subota eh

 

Subota

Subota
Prošlo je podne…
Oblaci čkilje…
Miriše na sumrak
Martovski dan..
Ispijam kafu…
Gorku i crnu
Živim sa sobom
Umoran…
Subota
Prošlo je podne
Mart, da mart
Trljim oči
Dok pseto laje
Na doksatu…
Zalazi sunce
Kao da kaže
Laku noć
Subota eh

Posle kiše – Vjera Mašović

Svud male barice. Ništa suvo nije više. Sunce iza oblaka krije lice Nakon duge kiše. I drveće zazeleni. I cveće zamiriše. Ne mogu da objasnim sebi Ali sve je lepše posle kiše. Kapi se slivaju lako. Voda sva zla briše. Jer ništa ne miriše tako Kao vazduh posle kiše. I nestaju sve tuge. I sve … Настави са читањем “Posle kiše – Vjera Mašović”

Svud male barice. kaplje
Ništa suvo nije više.
Sunce iza oblaka krije lice
Nakon duge kiše.

I drveće zazeleni.
I cveće zamiriše.
Ne mogu da objasnim sebi
Ali sve je lepše posle kiše.

Kapi se slivaju lako.
Voda sva zla briše.
Jer ništa ne miriše tako
Kao vazduh posle kiše.

I nestaju sve tuge.
I sve volim više.
I svaka boja duge
Dolazi posle kiše.

Bubble world – Vjera Mašović

Sve je moguće U mom sopstvenom mehur svetu. Ptice cvetaju, cveće cvrkuće; Sve je naopako, obrnuto i izokrenuto, Kako mi u trenu godi, U mom sopstvenom mehur svetu. Moj mali beli oblak, Sjajni delić raja u mom ličnom paklu. Moj veliki zlatni cvet Koji me bojom i mirisom zove, “Dođi! Vidi, čuj, dodirni, pomiriši, okusi! … Настави са читањем “Bubble world – Vjera Mašović”

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Ptice cvetaju, cveće cvrkuće;
Sve je naopako, obrnuto i izokrenuto,
Kako mi u trenu godi,
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali beli oblak,
Sjajni delić raja u mom ličnom paklu.
Moj veliki zlatni cvet
Koji me bojom i mirisom zove,
“Dođi! Vidi, čuj, dodirni, pomiriši, okusi!
Oseti moj život! Oseti život sam!”
Moja noć i moj dan…

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve se menja, raste, opada, kreće;
Svaka vlat, nit, misao il dlaka,
Ako imamo sreće utiče na kraj
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali jang unutar jina.
Tanak sloj sapuna između dve vode.
Sam vazduh koji dišem,
Sam vetar koji me nosi;
Delikatan, sjajni štit
Koji se preliva duginim bojama,
Koji me okružuje i hrani i ubija.

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve tuge, besovi il sreće;
Kao malecna svetla zvezda
Na džinovskom tamnom nebu,

Moj sopstveni mehur svet.

Tragovi budućnosti -Ksenija

Verovati u ljude, pa i u sebe samu, biti moćan ili blag životu, poklanjati crne misli prošlosti. Da li se može… ili hoće prkositi sudbini i budućnosti? Poodvojene ličnosti prepustiti crnoj magiji, dodirivajući, kako usput, zidove pakla – – života – linču smrti… Daleko od svih u danju crnjem od najcrnje noći, kao putnik bez … Настави са читањем “Tragovi budućnosti -Ksenija”

Verovati u ljude,
pa i u sebe samu,
biti moćan ili blag životu,
poklanjati crne misli prošlosti.
Da li se može… ili hoće
prkositi sudbini i budućnosti?

Poodvojene ličnosti
prepustiti crnoj magiji,
dodirivajući, kako usput, zidove pakla –
– života – linču smrti…
Daleko od svih
u danju crnjem od najcrnje noći,
kao putnik bez povratka,
da li ću se ikada vratiti moći?

Na putu blato… kaljuža…
ostaci lešine od psa.
Smrad života ili smrti
vonja žilama tuđih saputnika.
Mračni prizori paraju okna
brišući i poslednje tragove sunca.

Sumrak života carstvo je smrti.
Poput divlji horda
rušiti barijere i zidove budućnosti,
za sobom ostavljajući krv i paljevine…
Preko mrtvih i starih kostura,
poput slepca teturati do,
možda,
nekog boljeg jutra.

I ništa…i ničeg…
….neće više biti.
Pepeo i prah nad smrti –
deo je svega onog čega nema…
Carstvo mrtvih i zadah smrti-
– jedini tragovi budućnosti!

……. Ksenija

Tanka je linija života koja razdvaja “nekad” i “sad”. Padati ponosno, smrti u oči gledati… ….a i dalje biti mlad. Suviše boli i radosti naizmenično- sve u isti mah. Strunuti, a ipak živeti… …osećati paleži dah! Na starom ognjištu vrište kosti, a u tuđini smrti se radovati. Sreća je samo u vlastitom domu… …pa makar … Настави са читањем “……. Ksenija”

Tanka je linija života
koja razdvaja “nekad” i “sad”.
Padati ponosno, smrti u oči gledati…
….a i dalje biti mlad.

Suviše boli i radosti
naizmenično- sve u isti mah.
Strunuti, a ipak živeti…
…osećati paleži dah!

Na starom ognjištu vrište kosti,
a u tuđini smrti se radovati.
Sreća je samo u vlastitom domu…
…pa makar i umirati!

Postoji veliko i nedostižno NIŠTA
između sećanja na “nekad” i postojanja “sad”.
Ponovno rađanje i stvaranje sebe…
…a ipak, uprkos svemu, želeti-biti mlad!