Категорија: Uncategorized

Kupine i jagode

Iz livade, iz ledine,
divlja voćka, slatka, stara
mami, vara, slavnog cara
s bojnog ata da se skine.

Šta to vara moćnog cara
s bojnog konja da se skine?
I jagode i kupine
mame starog, mudrog, cara!

Car na znanje sviti daje:
,,Veličanstvo carsko hoće
dvor da gaji ovo voće,

al do zime bar da traje.
A ko ne zna, neće, il prkosi,
nek se iz dvora odmah nosi.”
(c) Miljojko Milojević

U sumarku jednom mirnom,dve su breze rasle, vile,
a do njih je mali jablan, stasao iz zemlje mile.
*
Majka Zemlja ih rodila ,hrani pazi i neguje,
nad njima je otac Sunce,stiti,greje uvek tu je.
*
Prva breza vec porasla i borici nju gledaju,
vita, bela i prkosna pogledi je kolebaju…
*
Mlada i jos neiskusna ne zna sta je zivot pravi,
na sve strane iskusenja ,vetar, da joj grane savi..
*
Ucio je otac Sunce i pazila Zemlja majka,
da je zivot cesto cudan,retko da je lepa bajka…
*
Da se mora opirati,olujama oblacima
da se kali i da jaca, da volju i snagu ima.
*
Imala je ona prkos,dostojanstvo i postenje,
prema majci prema ocu postovala nebo stenje
*
Sanjala je nezne snove i o letu toplom dugom,
jos uvek je u prolece pogled leti joj za dugom…
*
Pazi majka, motri Sunce na te mlade nezne grane
suvise je krhka ,mlada, za ljubavne boli, rane..
*
Sumarak je mirna luka tu je srecna i sigurna,
a poljana sto je ceka nestabilna cesto burna…
*
No, svako se cedo sprema za poljanu sto ga ceka
za to toplo,zarko leto ko nemirna brza reka…
*
Zato brezo kali stablo i razgrabaj bele grane,
uhvati se ti u kostac sa vihrom sto osvane…
*
Ne daj grane i ne kleci u ponosu mlada gori
nek o tebi svako stablo sve najbolje samo zbori…
*
Ponosna ce biti majka- ponosan ti otac Sunce
sto njihova bela breza ima nezno dobro srce…
*Dragana Ilievska*

ZEBA

Na mome tremu zebe preozebla zeba.
Trepere joj krilca i grudići žuti,
malaksalo gleda put sumornog neba,
ledeni joj vetar sjaj u oku muti.

Kad joj tiho priđoh s mrvicama hleba
nožice joj tanke više ne skakuću-
na dlan mi se sruši preozebla zeba…
Sa tugom u srcu uneh je u kuću.

Stavih je kraj peći i… ožive zeba!
Uzlete na prozor.I noć vide ledenu i crnu,
povrati se natrag mrvicama hleba,
pokupi ih, oknu prnu i… tužna se vrnu…

Tužna!?
(…?…)

Jer u njenom kodu
od iskoni, od Postanja, stoji
da i kad se bele smrti boji,
više voli šume, nebo i Slobodu
no peć moju toplu, mrvice i vodu…

(c) Miljojko Milojević

Poezijascg, 24. Avgust 2009.g.
Komentara:6;Pročitano:101;Ocena:5

Blista zito,ljupke bulke,blistu mladi suncokreti.

Okrepljeni snaznom pljuskom kog cekase da doleti..

Behu dugo na kraj snage,na umoru i bez nade,

da ce nebo da pocrni,u tom casu kisa pade!

*

Zedno pije majka Zemlja,da joj ceda snagu vrate,

da podignu gore glavu,da se snagom obogate!

Pa bujaju njive,polja,bokore se bulke male,

poljsko cvece se raduje posle ove kise pale!

*

Pa stasaju i jacaju,pokrepljeni kisom,suncem,

lelujaju i blistaju,snaznim duhom vrelim srcem!

Cuvaj nebo,moja polja,moje bulke moja zita!

Cuvaj zute suncokrete,nek’ godina bude sita!

*

Padaj kiso,padaj draga misli ti na polja moja

na ta zita rodna zlatna,polja imam nemam broja…

Molila je tako Zemlja molila je moc sa neba,

da joj polja budu srecna,zato sad njoj kise treba!

*

Dobili su snagu zelju pa sijaju ko dragiulji

a Zemlja se zahvaljuje sto se njeni boli culi!

Vapaj majke sto se moli za svoj porod sto se brine,

posle ove drage kise mocno Sunce neka sine!

*

Posle kise trebam Sunce molili su polja zita,

smenjujte se kiso Sunce,da godina bude sita!

Moli Zemlja moli majka! Za bulke za polja zita,

moli moci sa nebesa da godina bude sita!!
*
*Dragana Ilievska*

Meluzina

 

U neko doba zahuji vetar

i zemlju prekri laticama

iz kojih jesen ispi nektar

a zemlju osveži kapljicama.

 

Prozorsko okno u ritmu lupka,

u kući davno napuštenoj,

opijen dahom jednog trenutka

prilazim senci zamišljenoj.

 

Nemirni talasi bedeme ruše

samo na korak od priviđenja

mogu dotaći telo bez duše

obuzet bolom iz sažaljenja.

 

Sećanja naviru ko kapi kiše

nošena ritmom njenog glasa,

njenim mirisom vazduh odiše

zove me njena ruka spasa.

 

Ugledao sam je u tami,

okupanu vodom visina,

jedan trenutak bićemo sami

ja i boginja Meluzina.

 

Požuda njenog pogleda boli

božanska naspram smrtnog mladića,

nevoljno vodu u krv mi doli

veličajući nemoć slabića.

 

Dozivam je u magli kiše

želeh da mi oprosti sada,

teret grehova ne mogu više

nositi pleća što nisu mlada.

 

Senkama sumnje prkosim sreći

dok staro okno udara jače,

u igri istine želi poreći

da srce jedno iskreno plače.

Не,нећу да одем не терајте мене

не гушите поље, не ломите цвеће!

Ово је мој дом,гроб увелих душа

са ове ме земље протерати нећеш!

*

Ма нека сам последњи божур,пустог поља

око мене коров проклиње ме,гуши!

Уздам се у Бога помози ми силни,

Не дај да ме сломе!Спас си мојој души!

*

У увелој башти разгранао коров

па се руга моме крсту око врата,

Не , нећу да одем поље моје свето

пред иконом светом – заклетва је дата..

*

Заклетву сам дао Богу и прецима

да останем чувар тих уморних душа

и подигнем оно што нам коров ломи

гробове и цркве…Ко их Боже куша!?

*

Знам да овде живот није живот

боли док обилазим божуре увеле…

Утеха сте мени моје свете душе

из очију теку болне, сузе вреле!

*

На грудима ми малени пупољак нејаки

стрепим док га стежем у рукама својим!

Да га не поломе,нежан је зелени

гледам га док спава за њега постојим!

*

Шапћем му док тоне у немирне снове

што је нама важно ово поље свето,

док живи тако под сталном опсадом

прославља овако и четврто лето..

*

Пред очима слика наших великана,

свих силних божура,што красише поље,

њихово сам семе,то су моји стари

дух прошлих времена,снага моје воље!

*

Да останем доследан цркви и прецима,

не остану пусте црквене нам, двери,

ма нека је коров све љући и јачи

ја се Богом браним,а не руком звери..

*

Слободне дане, не познајем, немам!

непрестано ја сам у кавезу трња,

пријатељ ми стручак хајдучке траве

сад ми ова слика мало мање црна.

*

Из корова гнева,изникнуло семе

храбра травка,нежна, хајдучка трава,

пружио ми руку, мени мом пупољку,

сада моје чедо и мирније спава…

*

Све док се црвеним усред светог поља,

док у мени срце у грудима гласи

борићу се Богом, крстом у рукама

последњи сам божур, свето поље красим !!!

Dragana Ilievska…

U gomili starih stvari, pronasla sam krcag jedan,

vidno stari,vec okrnjen ,nekom bese nekad vredan.

Vredne ruke grncareve,trudile se s puno zara,

pa ga lepo ukrasile ,za to treba bozjeg dara.

Kupio je otac stari,lepoj kceri- vodonosi

da kosace ona poji kada im se seno kosi.

Pred ocima slika ziva-mirna reka,mlada deva,

kako krcag nezno nosi dok iz duse pesmu peva…

Suma peva, peva polje,na sve strane pesmu nosi

dok joj nezne bose noge,gaze travu sto se kosi…

Krcag igra joj na grudi dok ga nezne ruke nose,

preko ledja rasule se devojacke duge kose…

Priblizava polju sena gde su momci seno deli,

kad videse da prilazi oko nje su u krug seli..

Devojka je redom svakom dodavala krcag vode!

No, kada je zadnjem dala ljubavni je jad probode.

Svako joj je osmeh slao a u oku ceznja blista,

I svakom je ljubav bila kao voda bistra, cista…

Al’ koga bi ona htela,njegov pogled svetom luta,

daljina ga negde zove i hiljadu novih puta…

Obracao nije paznju na taj pogled sto ga zeli,

na to srce koje cezne, da mu osmeh, on dodeli…

Vratio joj krcag mali ,bez osmeha i pogleda,

dok je mlado srce jadno umiralo dok ga gleda..

Ustao je i krenuo prema senu da ga dene

nije bio svestan zelje ni ljubavi mlade njene…

Povredjena,nema, tuznai ispustila krcag mali,

okrnjio dok je pad’o taj neduzan krcag pali….