Категорија: Uncategorized

OČE

 

 

Oče, kasno sam shvatio

Kako je teško otac biti

Nijesam znao a ni razumio

Toje zebnje,  moj oče…

Danas…Kada sam otac…

Kroz glavu mi prolaze

Slike iz prošlosti…

Sjećanja na vrijeme…

Tvoje NE, NE MOŽE…

Moje buntovništvo…

Oče, moj dobri oče…

Teško je otac biti…

Voljeni roditelju moj…

Znam, griješio sam…

I kao sin…  Znam griješim…

I kao otac…Teško je biti sin…

Još teže otac…

Eh oče moj… Čudno vrijeme…

A da učio si me…

Učim i ja sina mog…

Koliko umijem… I vidim u njemu

Mene… tvrdoglavog … Baš kao i ti…

Što si u meni vidio sebe…

Ocu svom…

Eh oče, voljeni oče moj…

Oprosti voljeni oče…

Oprosti, molim te…

Moli te tvoj sin

I otac unuka tvog

Eh oče, voljeni moj…

Belicasto perije,carobnog labuda,
u izmaglici snova,prostranstvom poleti,
nezno me pokriva po citavom telu
labudica snova oblaku uzleti…
*
Nevidljiva krila odjednom se rode,
divovsko me srce oblacima nosi,
unutrasnja snaga,pokrece mi zelje,
ka oblaku ceznje,mozda tamo ti si?
*
Mozda si ti labud sto mi krila jacas
tvoje sjajno perije,miluje mi telo
cekas me sigurno,to je moja zelja,
u mislima zene, kipti nade vrelo!
*
Vrelo nade!Vrelo misli!Vrelo ceznje!
Na sve strane kipi ,zvezdama me vodi,
oblacima satkanim od skrivenih zelja,
zelim da me tvoja ljubav preporodi…
*
Prelepi labude,usnulih zelja,
rasiri krila,nezno zamahni njima,
prospi po meni belicasto perije,
daruj mi bezbroj carobnih dodira..
*
Od paperja mekog haljinu mi satkaj,
na glavi veo perom mi zakiti,
tvoja sam nevesta srcem obecana
nasu vecnu ljubav Bog ce krunisati…
*
Na oblacku zelje,u vrelu ceznje,
pozovi me sebi privi me na grudi,
labudicu snova,pred oltarom vodi,
vecno budnu zelju u snu mi ozivi!
*Dragana Ilievska.*

Deci je potrebna igra i razonoda,

a to moze biti i branje jagoda.

Ona mogu i u sume da odlaze,

ako u njima imaju i pesacke staze?

 

U sumama ima raznoraznog drveca,

i mnogo sumskih biljaka i cveca.

Zeleno drvece i cvrkutanje ptica,

za decu su privlacne kao neka “poslastica”.

 

Sume su privlacne za decu iz grada,

jer im se setnja po sumama dopada.

Seoska deca poznaju bolje sume od gradske dece,

posto ih mogu posecivati u sve mesece.

Zivko Begovic

 

 

.

uzdah zaboravlja

kome pripada —

prolećni vetar ga nosi

Horizont doziva

netaknutu lepotu

cunami uzdiže tron

Da li moze biti,

svako gazda u svoj kuci,

i da li moze svako,

u njegovu kucu uci?

 

Da li je ovo pitanjre,

pravilo postavljeno,

ili mozda nije,

neka bude od drugih ocenjeno!

 

Da li ce biti dobro,

ako drugi gazduju,

u tudjim kucama,

pa ih tako povreduju?

 

Da li bi bilo bolje,

da svako vodi,

u svoj kuci brige,

i da ne stvara drugima intrige?

 

Da li bi najpravilnije bilo,

da bude svako na svome,

i druge ne ometa,

u zivotu njihovome?

 

Da li moze svako,

o svim ovim pitanjima,

reci svoje misljenje,

jer nas sve ovo zanima?

Zivko Begovic

 

 

 

Tebi… koje nema…

 

 

 

Nijesi ti žena kao druge žene

Ti si čudo što mi mira neda

Zbog tebe srce moje vene

Penelopo, muzo, moja gledna…

 

Odavno je vrijeme za mene stalo…

Gledam u druge tražeći tebe

O, zar nije ti makar malo žao

Bez riječi što ode od mene…

 

 

Strašno je voljeti i biti voljen

Strašnije patiti i biti zaboravljen

Ko volio nije, ne zna što su boli

Eh čežnjo, još uvijek volim…

 

 

Gledam, vrijeme piše romane…

Likovi drugi, nepoznata lica

Ostaju još uvijek  sjećanje na dane…

Na tebe… Suzo moja…

LJUDSKA NERAZUMEVANJA

Dragi Boze; zar se i to moze,

u danasnje vreme dogoditi,

da se mnogi narodi u svetu,

toliko mogu zamrziti?

 

Nije cudo sto se,

ne vole mnoge komsije,

nego i blize rodbine,

iz jedne iste familije.

 

Ne slazu se braca i sestre,

deca i njihovi roditelji,

a mnogi bliski rodjaci,

nisu vise ni prijatelji.

 

Sve je manje sloge na svetu,

nerazumevanja, svadje i raznbe intrige,

stvaraju velike probleme i krize,

sto celome covecanstvu zadaju mnge brige.

 

Ratovi unistavaju narod,

kao najdraze ljudsko u zivotu,

sto predstavlja veliku opasnost za nas,

na svu nasu sveopstu zalost i sramotu!

Zivko Begovic

Nisam…i jesam

 

Ja nisam iskra u tvome oku

ni slatki drhtaj usana tvojih

želja zbog koje baciš u reku

ribicu zlatnu s dlanova svojih.

 

Ja nisam ruka koja miluje

prstima lakim golica nedra,

niti sam razum koji smiruje

u noći bure nemirna jedra.

 

Ja nisam tvoja skrivena čežnja

kad nemir utrobom zatreperi

a ludom srcu jedina težnja

da snenim usnama voljenoj zbori.

 

***

 

Sanjar sam očiju od mora plavljih

i kose sjajnije od klasja žita,

sanjam tragove zaboravljenih

i pesme koje niko ne čita.

 

Žudnja sam koja tiho gasne

zajedno s nadom, sestrom jedinom

kad smiraj poseti sate kasne

u borbi misli sa istinom.

 

 

ODAVNO

 

Odavno me nema

Da li sam živ?

Odgovor nemam…

Tragam za njim…

 

Pitaš me ko sam?

Znaš i sama…

Pustinjak bez nade

Đetić koji sanja…

 

U jednome trenu

Dok bljesne nirvana

Ostaće sjećanje

Eh, ta sjećanja…

 

Gledam oči crne…

U mraku  plamte…

Borovnice srne…

Eh te oči…

 

Odavno me nema

U trenu…

Ostaju sjećanja…

Breme uspomena…

 

A da, odavno…