Категорија: Uncategorized

Ka zvezdama

Dan za danom, suton pada
puste sanje, prazni snovi
nista nije ko nekada,
niko zivot ne ponovi

Milovanja pamte dane
ruke ove u svom stazu
stare, grube, izborane
prodje nase, k’o da kazu.

Oci ove sto su htele
ka zvezdanom moru gore
detinjasto-vragolaste i vesele
setom nekom sada zbore.

Samo dusa preko druma
nedozvana, luda, mlada,
nerazumna, rubom uma,
ista ona od nekada.

Milorad J. Nikic

Drhtaj tela kad san prosara javom,

tesko je objasniti sebi samom,

da dusu obuzima slatka jeza,

nekad busna ko alasova mreza,

ponekad tuzna kao blistava breza,

ipak,lepa i neodoljiva,

kao u pustinji vreloj mala oaza.

skakanje srca i svetiljka u dubini stomaka,

koja se pali na blagi suzavi pogled,

u oci neznije od pamuka,

prelepih duginih boja iz jedne boje,

kad znas da su samo tvoje,

da zive za tebe i ti za njih,

bozanske,lepse od svih ostalih,

kad znas,da ih hranis sobom,

da ceznu za tobom…

i u mraku te znaju,

nikome te ne daju,

cuvaju te.

reci koje ostavljaju bez reci,

stihovi nikad zabelezeni,

u drugi cosak smesteni svi pisci sveta,

jer ove reci su ono pravo,

ono jedino,sto u prevodu

na svaki jezik znaci ljubav…

koliko samo mogu slusati tu muziku tihog dodira…

koliko mogu uzivati u recima tih ruku….

koliko ta tisina vice na glas

LJUBAV,LJUBAV…

pokriti se tom livadom mirisnom,

na taj sekund zavladati svetom,

jer drhtaj tela traje kratko,

a ceo zivot bi slatko,

slatko spajanje

zelje,strasti,lepote i vecnosti.

Smem li da te zavolim?

hocu li videti most i na njemu

nasmejanu devojcicu punu cveca,

njen lik u potoku dole,

hoce li ptice pevati drugu strofu

zajedno s mnom?

Smem li da te zavolim?

koliki je limit ljubavi i kad krecu

da seku nozevi odbojnosti?

da li tvoje oci menjaju boju.a usne,

hoce li one uvek mene imati

za stit od ljubavi od vetra ljubomore?

Smem li da te zavolim?

tvoja pesma disanja i note prstiju,

jel uvek balada?

hoce li se sat zbuniti kad se dodirnemo,

hoce li stati?

da li pisem reci ili istoriju buducnosti?

Smem li da te zavolim?

da li je tvoje ime svima isto,

veliko i satkano od komadica sna i jave?

da li su ti oblaci uvek pod tvojim stopalima?

ima li mesta za jos par stopala?

Smem li da te zavolim?

smes li reci da postoji rec VECNO?

umes li ziveti srecno u ljubavi?

koliko osmeha kosta tvoj osmeh?

a jutro,eto,i sad svice…

kisa natapa zemlju,muti sliku noci…

zelis li biti sunce u mom danu,

zelis li noc biti dok ja mesec menjam,

zelis li na poklon zvezdanu prasinu

i vodu koja gori?

oseti…neko vec dise za tebe…a jutro…jutro svice…

Smem li da te zavolim?

Dan mirise na tebe,

letnji topao dan,

ulica gospodarica breze i mnogo dece

nasmejanih lica,

koraci mi se gube,

zemlja nikad ne bese tako mekana pod nogama kao danas,

poput prstiju koji tonu jedan po jedan

u avanturi po tvojoj kozi…

satkanoj kozi od morskih dubina i arome jutarnje rose

u neuredno pokosenoj travi…

da,tako ljubav drzi svet na dlanu,

jaka kao radost mornara pred kopnom,

osetljiva i jedva cujna poput tisine

koja odzvanja i vlada pustinjom kad je mrak poljubi.

I mislim na tebe,ko ne bi,

krunisan obelezen tvojom zenicom u mojoj,

ponosno lelujam sa vetrom kroz ulicu

nasmejane dece i breza…

laksi od vazduha i tezi za jednu dusu i srce,

sto si meni utocila blagom kradjom mojih usana,

dodirom nosica ukrasenim dubinom kosmosa tvojih ociju.

ljubav,da ljubav,nasmejana deca i zeleno drvece,

sretni mornar i kap rose i kap kise,suza u kosmosu…

misli,srce i bice,

u ljubavi ljubav vlada ljubavlju i crta svet

na dva platna jednom cetkicom…

sa milion boja…ptice tada nisu same…

na ruzicastom nebu…

 

Tebi,moja buduća…

moja sadašnja ljubavi,

davno bivša…

ne dozvoli da bez kišobrana

na kišu prošlosti izadješ,

ne dozvoli da ljudi čitaju sa tvog lica

da postoji bivša ljubav,

ona ne postoji…

jedna ljubav je uvek ljubav,

ona ce uvek biti umetnik jedne tvoje bore

jednog tvog osmeha koji ce biti naslov necijeg sna,

i tvoj dragi oziljak na srcu,kog rado spomenes,

kog rado i ti sanjas…

noge i ruke nisu jezik srca,

jezik,telo…ne,

oči govore jezik srca,oči teraju srce da postanu oči,

da vidi ono što one vide,

da lupa bar milion puta brze,

da bivša ljubav vidi šta je bilo u njenim rukama,

i gde ce ona boraviti svo vreme do kraja sveta,

i kad suze poplavom protestuju,

i kad bol sećanja kuca kao utvara po sobama duše,

i kad ulice postanu tesne,i posebne…

i tad,bivša…

sa svog malog prsta pustićeš leptira

koji zivi večno,jer se ljubavlju hrani…

on će mene pronaći,on će meni pokazati boju tvog lica

brzinu tvog koraka,i litre iskrenih suza u samoći…

ne dozvoli da ljudi čitaju sa tvog lica

da postoji bivša ljubav,

ona ne postoji…

kad kad,voljeni voljene osete,čuju…

kad kad hodaju unazad,sećaju se…

kad kad,nekad i sad,

u svakom srećnom biću koji je ima,

vide oči koje su je gledale dok je spavala…

kad kad mi svratiš nepozvana,

i te zlatne pahulje očistim sa ramena,

vrele pahulje nekog čudnog i toplog vremena…

ne daj usnama da drhte kad pročitaš negde ime…

zadrži reči,udahni…

čuvaj celu sebe za sebe u sebi,

nek zidovi drage prostorije upiju suze,

nek sačuvaju tajne,

nek zamene moje ruke,moje telo,moje oči…

ako progovore…priznaću da te vole kao što…

kao što sam i ja tebe nekad i sad…voleo…

ne dozvoli da ljudi čitaju sa tvog lica

da postoji bivša ljubav,

ona ne postoji…ona se sad samo oseti…

kao trag u snegu zavejan,okom nevidljiv…

i blizu je,

a šta je blizu kad ljubav postavi pitanje?

I vidiš,opet sam tu,opet si tu,

kažu ljudi,zločinac se vraća na mesto zločina,

a šta je bilo prošli put,

koja hemija je popunila prostor,

jesmo li načinili zločin?

potpuno drugi ljudi,prolaznici,

muzika…

a mi smo isti,mi smo opet tu,

kao da nismo ni odlazili…

moraš otići da bi se vratio,

ali ovaj zakon u ljubavi ne važi,

možeš otići na kraj sveta i opet nisi otišao,

tamo si,tu si,i ko je još tu?

ti…ista kao juče,

kafa kao i obično sa mlekom i kašikicom osmeha,

na dršci šoljice ista ruka,

danas u crvenom tonu,juče blaže…

a moje misli nisu iste,ne.

zašto o tvojim očima mislim,

zašto mislim o tome šta jedeš,

šta piješ i šta voliš da čuješ kad otkuca ponoc

i prva sekunda nove godine?

zašto ti hod promeni zvuk kad prolaziš pored moga stola,

zašto baš sad prazniš već praznu pepeljaru

na susednom stolu,

zašto si nasmejana kad od jutra za odmor neznaš?

sto pitanja jedan odgovor,

uvek taj jedan odgovor…

fenomen,misterija,ali ne nerešiva,

nego namerno zapetljana i vezana u čvor od oboje,

ne bi li bila laka za istinu.

ko misli na tebe baš sad više od mene?

verujem niko…da,i ja sam niko u misteriji,

dok oči ne kažu koju reč,

obično reč koja se zauvek zalepi za srce,

i probudi se na svaku naručenu kafu

sa mlekom i kašikicom osmeha…

Sanjam san
Kao ja sanjam san
A u tom snu sedim na izvoru
Kroz mene zlatna voda gre
Ne znam da li da širim ruke ili ne
Šta sa prstima da radim ili ne
Hoću da uhvatim ili ne

Vidim da stalno kasnim
Zlatnu vodu da uhvatim
Jer kada prodje bez dodira
U pesak se pretvara
Dosta zrnast i dosta suv
Postaje mi fundament

Kad izadjem iz tog sna
Vidim da još nisam na javi
A ni sumatra mi nije blizu
Hteo bih da se nazad vratim
Zlatnu vodu da shvatim

I zaista ušao je velik,mirishljav i ponosan,
vukao je za sobom jednu pogreshnu vremeshnu rupu,
tu rupu mi smo zvali nekad tata…
seli su,kao u ona vremena kojih se ja ne secam,
vremena koja mi se i danas preprichavaju kao…
kao neka divna vremena,vremena harmonije,osmeha…
ja,onako mali gledao sam iz mravlje perspektive veliku porodicu
u dva vremena…
doshli su po mene,da me vode iz kuce kuci
eh…veliki deda,ponosni,uvek je takav bio,
prichao je vic,
dok je chashicu rakije ispijao filmski
za trenutak smeh je ovladao sobom,
rupa beshe zatrpana na sekundu,
tek onda videh tatu u sobi.
smeh bi kratkog veka,miris kolonjske vode postade tezak
jak i opojan,navodio je na neshto tuzno
dete izmedju dva sveta…
dani azbuke i tablice mnozenja,dani prvih poklona i placha
zica i ja na njoj,s shtapom vremena da ne padnem…
a zica je tanka bila,rastezala se do provalije i odbacivala me
u nebesa odraslog choveka s musavim ustima od chokolade…
u sobu je ushla,chudna i nekako prerushena tishina…
kapljica,suza dede klizila je od oka do obraza…
preko usana i tu se gubila ne znajuci da je ispisala
chlanak jednog detinjstva,da je ranila jedno malo srce
koje je josh zelelo bozic i novu godinu
s mamom i tatom…
koje je josh sanjalo o vatri i smehu na badnje veche,
koje je zivelo za zivot…
suzu je druga suza ubrzo stigla i samo nastavila
vlazni put koji je prva napravila…
svi su bili donatori suza u slanom okeanu tuge i bespuca
disanje se chulo glasnije od svakog krika,
cigareta je gorela bez svog vlasnika,dogorevala,
a vlazne ochi,bezbroj njih,gledale su u mene…
dete,dete sam bio,plakao sam…
zashto sam plakao…
plakao sam,jer dete oseti shta je nemati vishe tatu,
nemati vishe dedu,nemati azbuku moje sobe s slikom zamishljene devojke,
nemati tablicu mnozenja ulice marshala tita 233,
dete oseti da neko fali….
dete je znalo,da sledeci rodjendan nece tata pocheti rechima…
sine…srecan ti…..
dete oseti…dete jednostavno oseti i plache za zivotom koji ga je slagao
da na svetu nema tuge…

Prolazi jednom,nakićena srebrnim utorkom i subotnjim osmehom popodneva,

ali samo nakićena,jer nju čeka neko…

Prolazi drugi put,potpetice besramno skidaju drveće do gole kore dok vuku stazu za sobom kao

da je od gume,i gleda…

gleda živu klupu i drvenog mene koji se pretvara u oko…obrve…gleda,a nju čeka neko…

Prolazi treći put,ima i miris šapnu mi klupa u tajnosti,gasim neupaljenu cigaru i rado pristajem

 da uguši klupu i ukine četvrtu apokalipsu prolaska,”da,slobodno je”… a nju čeka neko…

Da,imam sat koji ne voli puno pitanja,ne pokazuje vreme nego da je vreme,

zna da zavrti skazaljke i sakrije munute u trag tvoje štikle, u tačku…ti veruješ u to,

a tebe čeka neko…

Moja ruka otkriva tajni datum i sat zadnje depilacije tvojih butina,

a prokleti park ne poseduje dovoljno oštru giljotinu da me osudi na bezrazumni ostatak dana,

a vidim ni ti je nemaš…a tebe čeka neko…

Pokrij grudi,neće se snaći u scenariju ovog blic filma,

a usnama naredi da povuku svoju vojsku jer gubim moju reku u tvom okeanu,

topovi realnosti ostali su bez municije…ljubish me…a tebe čeka neko…

Koraci,soba broj 207,ključevi…”hvala”…

minuti,sati pod štiklu,gaćice u vazduhu polumračne odaje,s nosa kap znoja…

Tebe Je Čekao Neko…