Категорија: Uncategorized

Juče dok sam prolazio rekom
Videh pticu uplakanu
Kako kupi zadnje mrvice
Tradicionalne patnje na obali

Kada sam to shvatio
Bilo mi je sve dovoljno jasno
Suzama su one bile zasoljene
Zato je ona pila vodu sa reke

Juče dok sam gledao crnu pticu
Poprskanu ljudskom patnjom i izmetom
Znao sam da mora ući u reku
Da spere tu silnu prljavštinu

Nisam hteo dalje da gledam
Ali sam znao šta ću videti
Jer je moralo tako biti
Bačen kamen pretvorio je u podmornicu

   i znam da cujes moje korake,

i znam da na pragu nase kuce

jos uvek places i dozivas moje ime

ne tesi se time,necu doci

i mnogo ce vremena proci

opet mene nece biti

voleo sam tebe,ne kao ti mene

i ja sada dok ovo pisem

placem i secam se

kako uspomene crtaju slike

nasih zivota

daleko sam od nas,tebe

samo,samo te molim

zaboravi sve,pocni ispocetka

podelili smo metak tuge u grudima

zamazali oci ljudima,i oni nas bacili

u zaborav.

nekada…zbog tebe su jutra svitala

nekad je i noc zbog tebe gubilo boju

nekada,ja sam te imao kao svoju…

zaboravljam ali placem,boli me

nisu mi dali da te volim,

tog dana,boze,to nebo i ptice

poceo sam da se molim

da verujem u zlo,koje nosi covek

i posle se kaje,

zivim,ali znake zivota ne dajem

umirem lagano,bez tebe,bez sveta

umirem kao i covek mojoj rukom odnet…

zasluzio sam,stigao me bog,i kaznio

zato ga volim i molim za oprostaj…

ti,ti zivote moj,cuvaj mog decka,

pricaj mu da je njegov tata bio veliki covek,

da moze pricati drugovima u skoli,

kako tata nikad nije prestao da ga voli

kreni ponovo,jer ja sam na kraju…

sutra cu sve zaboraviti,

sutra,pogledaj u nebo,bicu negde tamo

sutra poslednji dah zivota poklanjam tebi

a vecni mir sebi

seti me se,kad budes stara,i zamisli

kako bi tvoj neko izgledao tada…

Putovali smo i isli smo svuda,

na razna mesta u godinama mladosti,

to je postala navika,ukras svakog leta je more,

ukras mora smo mi,a ukras nas je ljubav koja se

ponekad desi…

nije cesta ljubav na prvi pogled i nije cesta

ljubav na daljinu,takvih ljubavi ima malo

a one,one gore i plamte kao lava u vulkanu,

i gase se poput svece na kisi,i ostane dim,

a vreme dim razlozi u secanje,sliku,pricu…

da,Dajana…ime mog albuma slika,ime godine 2003

i ime devojke koja se upisala u moju knjigu srca

dragih lica.

Sunce na vrhu neba poput velike sijalice

obasjava prozirno more,tu sobu u kojoj smo svi mi,

znani i ne znani,nasmejani i tuzni…

tu sam ja,pored neke nje,

tu je ona kraj nekog mene…

muske oci znaju birati,znaju pricati i zavoditi,

znaju mrzeti i voleti,ali tad

oci i znaju neutralne biti,zatecene

gledajuci u iste takve oci,

od ociju,preko ruku do sredine stomaka,

zubor prelepog drhtaja,a u usima blagi bubanj,tup

srce dodje kao prateci ton,a mozak prosipa put

i tera usta da kazu nesto,verujem

da ista harmonija vlada i u njoj…

drzala je knigu u ruci sa obelezenom stranicom,

ostalo je malo od knjige,i sigurno je rasplet

i sigurno je zanimljiva,kod takvih se knjiga

ne skrece pogled,niti se staje…

ona jos uvek gledala,a meni vreme nije islo,

ili je toliko brzo islo da sam bio u rupi vremena,

neznam…

dok cigara dogoreva bez uvucenog dima,

uzustih recenicu…

Citas knjigu,bas lepo…

ona uzvrati nesto na Bugarskom,razumljivo donekle,

ali osmeh sam razumeo u potpunosti.

Seo sam pored nje,na pesak,gledajuci u tekst knjige

ne bi li smislio sledecu recenicu

ali ona,procitala mi je delic sa te stranice i pocela

docaravati rukama i pokretima glave…

boze,a ja je ne razumem skroz,smesim se

secem hemiju sa recenicom…

imas prelepe oci,ovako na suncu deluju providno…

razumela me je,i rekla hvala,a pogled joj skrenuo

stidljivo…

njenom olovkom napisao sam broj telefona na stranici

koju mi je citala,i vidimo se na plazi veceras…

klimnula je potvrdno,ulila mi je zivot bez reci

do veceri sam leteo,iznad oblaka,u nekoj zemlji maste i bajke

pratili su me leptiri cudne velicine i ptice koje lete

bez mahanja krila…

planine ispod mene bile su njen lik,zar toliko moze

da ocara jedna osoba,

jedna neznanka sa knjigom na pesku.

Drustvo celo,i ja,dobra muzika u obliznjem klubu pored mora

pesme su isle meni u korist,kao da je pevac znao da sam tu negde.

besplatne osmehe sam delio svima,ali misli mi nisu bile tamo.

telefon ne zvoni,niti pokazuje sta bitno,samo vreme

koje nosi sto pitanja.

da li je glumila,moze li se tako glumiti,

jedan sat posle ponoci,

idem na isto mesto gde sam je video,

tamo je mrkli mrak sad,ko ce tamo stojati i cekati

slatkorecivog stranca,i samo za njega cuvati

nesto posebno i nezno.

Gazim po pesku,priblizavam se

ali nje nema…

da,stranac u noci,

lepo obucen,pun zelje i neke energije

polako,kao masina bez goriva poceo sam jenjavati.

seo sam na pesak i gledao u zvezde,

one su mi uvek naklonjene i nasmejane

kao i sada.

znaju zvezde da sam povredjen,da mi je tesko

cuo sam nekad davno da treba pevati kad ti je tesko

pocinjem od refrena,onako zamisljen

MY WAY……Sinatra….ili Elvis…..ne…vise kao ja

da,ja je pevam,ne glasno.

druga strofa,nisam se setio pa sam svirao,zvizdao

ali neko je pevao…..

Dajana je pevala,iza mene i smesila se

skocio sam i zagrlio je,poceo ljubiti,strast,ljubav…

a Elvis je i dalje pevao MY WAY,pored nas sa gitarom i

smesno obucen,sav u sljokicama.

otisli smo do njenog stana,proveli prelepu noc zajedno

iduci dani bili su za memoare,na tri jezika smo

nacinili ljubav od temelja do vrha sveta

napisao sam joj pesmu na srpskom,znala ju je napamet

na stotine slika sam uslikao kao i ona,

boze,bili smo nasmejani na svakoj.

poslednji dan nije slikan…

na stanici,plakali smo oboje…

imali smo ljubav,imali smo raj imali smo svet,

ali,znali smo da je to kraj.

dok sam sedeo do prozora u busu,pevala je kroz suze MOJ PUT…

krenuo je,ja sam gledao u nju do sam mogao videti

njenu figuru…u kriviti puta,sve je nestalo…

ostao mi je telefon,adresa i uspomene.

na taj telefon niko se nikad vise nije odazvao,

pisma nisu imala odgovora,a uspomene…

one se gase poput sveca na kisi,i ostane dim,

a vreme dim razlozi u secanje,sliku,pricu….

da,Dajana…ime mog albuma slika,ime godine….2003.

i slagao bih sam sebe i tebe

kad bih rekao da sam sreo devojku

koju sam znao tako,nikako

tek ono sto oko uhvati a uho samo propusti

i da dani ucine,da oci gledaju dalje

da usi cuju sum hoda,disanje i otkucaje srca

da pozelim svaki vetar koje tvoje telo napravi

kad prohuji pored mene,

kao more kad se odbije od stene,

i odnese jedan kamencic na dno,

moj mali smesak koji ti ni ne vidis al

odneses ga i radja se drugi,treci…

brze i prelepe ruke,ukrasene samo darom prirode

tako meke,tako zavidim casi i flasi

zavidim i vodi sto te dodiruje tako lako

pitam se,ima li pica uz koje ide i tvoj osmeh,iskren

postoji li sto koji najvise volis,

da li ti ime znaci nesto,ili cipele koje nosim,

uz koje akorde bi tvoj pogled bio nezan,neciji

koliko andjela kosta tvoja ljubav….

bezbroj pitanja i dva puta vise odgovora,

ko i svaki dan,docekam vece da neznam nista

i da ujutru pozelim i da se radujem tom vecernjem neznanju,

samo da mi prodjes kroz glavu,

ostavis malo tragova u dusi,i miris parfema

da sve ima isti miris,miris tebe i tvoje brzine,

vestine,i zenstvenosti…

Novak, Nole, Novančiću,

naš najpoznatiji u svetu mladiću.

Ti si naš najveći “dar” i u svetu,

najveći teniski star.

 

Teniser si da Ti ravnog nema,

na celoj svetskoj planeti,

zašto treba imati, talenta ,

volje, znanja, rada i pameti.

 

Blago onom ko Te je rodio,

i celome svetu, a najviše, Srbiji “poklonio”.

Ti si naš najveći sportski “idol”,

i ponos sveta u teniskom sportu!

 

Ti zaslužuješ jednu naročitu, najveličanstveniju,

rođendansku “zlatnu tortu” i ponosno glavu digni,

i dalje  gledaj u svoju sportsku budućnost,

na Tvoju i nas sviju neizmernu radost.

 

Pod zastavom Srbije,

i celoga srpskog naroda,

svugde si nas predstavio,

sa najvećim željama svojih sloboda.

 

Mnoge si pomogao,

kojima je pomoć trebala,

jer je Tvoje srce, neizmerno humano,

velika Ti hvala!

Živko Begović

 

 

 

 

Kada sam ponovo otkrio istinu
Niz tu bezubu grimasu zgužvanu užasom
Suze samosažaljenja linu
Nad provalijom vremena proteklog kasom

Dugo nošenu skamenjenu masku
Stanu da oblikuju potiskivana osećanja
Ali sva odjednom izviru pa se desi
Groteskna igra lica kratkog trajanja

Pod mesečinom taj lek raste
Da mu dan ne kvari gorčinu
Pelin u mraku moći skuplja
Da tugu leči iz srca šuplja

Sa jutrom mi lek počinje
Pelin na dušu privijam
Gorkim lekom se
Moja boljka leči
Da suza prestane teći

Kasnije pojačavam lek
Utrobu ispiram zdušno
Svaka šupljina se puni
Svakodnevicu da preživim
Utroba se ne buni

Preko dijafragme redovno
Do srca stižem
I njega pelinom natapam
Umesto krvi on počinje teći
Odatle izviru sve mi reči

pitao sam se onako u dosadi,

kakav je zivot samca,

kojim redom njemu idu dani,

ko mu skuva kafu,kad na posao urani,

kako zaspi,kako se budi,

sta sanja na obe polovine kreveta,

kome se smeje,i za kim place,

sta mu prica ogledalo,

s onog kraja sveta.

Mozda mu samo crna samoca po kuci seta,

nema i slepa,

stvorena i rodjena iz kazne i greske,

nikad sama ne dolazi na vrata,

tuga i ludilo se bezsramno taloze,

kao prasina na ivici slika,kao paucina

u cosku sobe.

sreca,covek sam na mestu,samocu nisam

upoznao jos,

porodica ukrasava moj dom,

i pravi mi osmeh svakoga dana,

zivim bez svadja,

bez mrkih pogleda,zlih namera,

deca nam rastu u ljubavi,vole se…

vole svoju mamu i svog tatu,

imaju sve sto drugi imaju,

bas sve…

od pomisli na samocu,

kad ostanem sam u kuci,

najezim se,ko da ce svakog casa uci,

pustiti svoje korene,i kandzama orla

uhvatiti me,stegnuti,i nece biti

nicega vise…

neko kuca na vrata…

uplaseno hodam i krecem se kao po blatu,

imam svoje tajne,ali savest sada spava…

savest je lupala 2 puna sata,

ali nisam otvorio vrata…

misterija samoce,

mnogo sam mislio,cesto kasnio na veceru,

uz kiseli osmeh pricao bajke,

gledao decu pored majke,bili su u ledu,

led je klizio u drugi kraj sobe,

opio me otvov samacke kobre,

dan je postao noc,a noc nosi san…

meni ne…

tog dana,pospan,uplasen,tuzan,

tacno na rucak stizem,

sto prazan,setalica prazna…

miris dece izasao kroz vrata,a usla je

hladna samoca…

uhvatila me kandzama orla,

stegnula,

plakao sam jer to sam samo mogao,

sa njom sam hodao,

savest se smejala na krevetu,

i citala poruku mog proslog zivota,

“otisli smo,zaboravi sve”…

tajne vise nisu tajne,samoca nije

misterija,

ja kao postojim,al rec tata nikad vise

nisam cuo.

na vrata niko ne kuca,svi su u kuci,

samo,moj zivot je ostao van nje…

kojim redom idu dani,ko kuva kafu,

kako spavam,kako jedem i placem,

sta prica ogledalo,sto je hladno uvek,

sve znam…i onda sam znao……….

Nisam nikad voleo vodu,znate?

promenu sredine,vazduha,ljudi,

osecao sam se kao unikat nakaza

u kog gledaju i lupkaju mi po glavi,

ja sam samo ziveo svoj mali zivot,

usamljen,

na malom prostoru,cesto zamisljen,

kako je izvan ovog sveta,

da li je i tamo ceo dan,godina

i vek oblozen zidovima sa brdo ociju?

dosadni zvuci koji su uvek isti,

ista svetlost i isti mrak,

tako sam sam i tako mali,

imam osecaj da jedva cekaju da umrem,

da se obraduju.

Jednog suncanog jutra…

ugledao sam nesto novo u mom zivotu…

ugledao sam zivo bice poput mene,

lepse je bila obucena i,

kazem vam,

tako se jasno videla njena lepota,

imala je novi dom,tik do mog,

oronulog i starog.

nije me gledala,ja nju jesam,dugo,dugo…

spavanje ko robija duga,

do novog jutra,da je opet vidim,

i tako,dok sam ja trosio dan po svome,videh…

ona me gleda…

tako nezno i sazaljivo,

sjaj njenog doma i rubini njezinih ociju

stvorise stazu svetlosti do mene…

mene obuze neka sreca,

poceh juriti po kuci ko lud,

a ona i dalje gleda…

ocima pricamo,

kako su dani isli mi smo svaki put

duze gledali i pricali jedno drugom.

od dva sveta napravismo jedan,

ziveo sam da je vidim,i da svakog jutra

zajedno jedemo…

razlike su nestale,

ljubav se rodila izmedju nas.

dokazivali smo nasa umeca

govora,pokreta…

sve je cvetalo,a moja dosada je prosto iscezla.

kako je lepo kad se neko

obraduje tvom liku,

da se neko raduje tvom postojanju,

ja sam za nju ziveo,i ona za mene,

svanulo je ono isto prelepo jutro,

kao prvi dan kad sam je video,

san mi nestao sa ociju,

odmah izjurih da je pozdravim…

moj pogled zavrsavao se

na vrhu njenog doma,

na povrsini vode plutala je

moja ljubav,lagano povijenom glavom…

pogledom na mene….

bez boje,bez znaka zivota…

u mnogo vode,moje suze crne boje

mesale su ljubav sa ocajem…

odneli su je negde,

u isti dom dosla je nova ribica…

a ja…

ja sam moj dom napustio,

na povrsini vode,lagano povijenom glavom,

pogledom u visine…

bez znaka zivota,

pogledom u nju…

pogledom,u nas svet………bez boje.