Prolazi jednom,nakićena srebrnim utorkom i subotnjim osmehom popodneva,
ali samo nakićena,jer nju čeka neko…
Prolazi drugi put,potpetice besramno skidaju drveće do gole kore dok vuku stazu za sobom kao
da je od gume,i gleda…
gleda živu klupu i drvenog mene koji se pretvara u oko…obrve…gleda,a nju čeka neko…
Prolazi treći put,ima i miris šapnu mi klupa u tajnosti,gasim neupaljenu cigaru i rado pristajem
da uguši klupu i ukine četvrtu apokalipsu prolaska,”da,slobodno je”… a nju čeka neko…
Da,imam sat koji ne voli puno pitanja,ne pokazuje vreme nego da je vreme,
zna da zavrti skazaljke i sakrije munute u trag tvoje štikle, u tačku…ti veruješ u to,
a tebe čeka neko…
Moja ruka otkriva tajni datum i sat zadnje depilacije tvojih butina,
a prokleti park ne poseduje dovoljno oštru giljotinu da me osudi na bezrazumni ostatak dana,
a vidim ni ti je nemaš…a tebe čeka neko…
Pokrij grudi,neće se snaći u scenariju ovog blic filma,
a usnama naredi da povuku svoju vojsku jer gubim moju reku u tvom okeanu,
topovi realnosti ostali su bez municije…ljubish me…a tebe čeka neko…
Koraci,soba broj 207,ključevi…”hvala”…
minuti,sati pod štiklu,gaćice u vazduhu polumračne odaje,s nosa kap znoja…
Tebe Je Čekao Neko…