Категорија: Uncategorized

DAR. . .

Pustinja.

Vreli pesak.

Usijana zvezda.

Koza se dimi i krv kljuca.

Zedj opora utrobu pali.

Rasedi na uvelim usnama

sve dublje u meso poniru.

Srcani misic sumanuto

o grudni mi kos tuce.

 

Gospodaru. . .kakva propast!

 

Pretesno je telo ovo

za ljubav tako prostranu.

Slaba su tkiva sva

da izdrze ludacke bubnjeve

ljubavnog zova

sto mi citavo bice

svojom gromoglasnom pesmom razara. . .

 

Pogled ka nebesima

uporno stremi.

Sake se grcevito

u pesnice stezu;

kosti im krhke prskaju. . .

Iz ociju varnice

vazduh suhi paraju.

Pesnice u tlo trulo

krvnicki se zarivaju.

Krik smrtonosni,

umesto zelje poslednje,

u Vasionu mrtvu polece,

ostatke nejakoga u prahu zaboravljajuci.

 

Oce, presveti. . .

dar si mi golemi dodelio,

Da ga iznesem na

plecima tananim

mogucno je da snage

dovoljne kolicine

ja necu imati.

 

Uzane mi grudi puste

za ljubav beskrajne zapremine.

Jos tri tela fizicka mi fale

da u ljusture njihove

silnu ljubav izlijem.

 

Da vristim,

vristim,

i vristim. . .

odavno pokopane ostrim jaukom

iz vekovnog sna da otrgnem. . .

 

Desi mi se cesto

da malo vise soka,

Zahvaljujem ti, vecna mudrosti,

sto si mi sposobnost

SEBI. . .

Draga,
ja tebi pišem, u nadi da ću dopreti
do onog suštinskog dela tvoga bića;
onoga što tako dugo spava
u nedokučivim dubinama tvoje nesvesti,
a sve sa žestokom namerom

da izazovem rasanjivanje tvoje.
Vidim kako si se zagubila
na svome putu životnome.
Lobanja ti je naprsla
od bezuspešnih pokušaja da probiješ
zid ćorsokaka u koji si zašla.

Svaki tvoj pokušaj da
dovedeš u red bitisanje svoje
ovenčan je gorkim porazima.
A vreme neumitno teče. . .
Ono što sada, zbog koprene
na svojim očima propustiš,
a ne iskoristiš, nećeš moći vratiti.
U dogledno vreme žalićeš za šansama,
koje ovaj turobni život drugima
nije pružao tako često kao tebi.

Osvešćenje, akcija i istrajnost,
a ponajviše vera u sopstvene snage. . .

Uči školu.
Tu, koju si toliko žudela da upišeš,
a sada je se gnušaš.

Porazi sastavni su deo
svakog životnog putešestvija ;
čine jačim biće što ih iznese,
čine slađim pobede
koje na kraju izdejstvuje.

A ljudska bića
grešna su od svoga začeća.
Bez svoje volje bačena u okean postojanja.
Uplašena.
Netremice potapaju svoje bližnje
ne bi li do daha došla.

Svako se nekim svojim idealom vodi
na putu za boljitkom.
Svoj ti ideal pronađi, kreiraj.
Onaj što suštinu tvojega eteričnoga bića
najvernije sadržava.
Kada u jutro snene oči otvoriš,
i prvi zrak Sunca,
što se na horizontu rađa,

prodre ti kroz očno sočivo,
čvrsto okna svoga vida sklopi,
iskru toga prvorođenoga prati
sve u dubinu svoga duha,
i zapazi,
pažljivo osmotri ono što ti njegov plamen
tamo, na izvoru snaga, svojim bićem osvetli.
Pogubno je tuđe ideale za svoje uzimati,
jer sa našom suštinom nisu kompatibilni.

Svaka životna aktivnost,
strašću obskrbljena,
zdravije plodove podariće.

Najljući neprijatelj u tvojim porivima
pritajen leži.
Snage, koje na okolna bezazlena bića
besmisleno rasipaš,
iskoristi da toj guji glavu zlobnu odrubiš,
i sebi duhovni mir osiguraš.

Razum svoj da bi sačuvala
moraš u obe stvarnosti podjednako aktivna biti.
Ako jedna prevagne
u ludilo ti biće završiće,
a ako li druga,
zauvek sa prvom kontakt izgubićeš.
A granica je što ih razdvaja
kao dašak neprimetna.

Ove reči moraš razumeti
svakim delom oba svoja bića.
Ponavljaj ih u nedogled.
Najvažnija molitva neka su ti.
Ponavljanjem i dubokim razumevanjem
utisni ih u dušu svoju kao vreli žig,
čiji bol ti zaborav neće dopustiti. . .

О, моји вити јабланови !
И врхови ваши што парају неба.
Где ли су ми ноћас одлетели снови ?
Где ли је срећа кад ми преко треба ?

О њиве моје, житом засејане,
родне и сјајне као море златно.
Зашто су ми ноћас мисли расејане ?
Шапните бар тихо, умиљато, тајно.

О, брда моја, зелена и лепа!
На вама се грожђе узгаја и рађа.
Зашто ли мисао постаде ми слепа ?
И немирна ко што на мору је лађа.

О ноћи моје, бесане и дуге!
Бежите негде од мене далеко.
Ја само хоћу мисли сретне – мисли друге.
Ја желим да ноћас крај мене је Неко.

JA VOLIM TEBE. . .

 

Ja volim tebe,

O, nepoznati, nepostojeći. . .

Od sna izatkan,

u snu obitavaš.

 

Tebi neznanome

talase ljubavi ja šaljem.

Od tebe imaginarnoga

ja nežnost iskam.

Ponor između naša dva sveta

svake noći ja prelazim,

da na tvojim usnama

žeđ gorku utolim,

i u tvome zagrljaju

bol oporu odagnam. . .

 

Dok slasno usne tvoje

u svoje tiskam,

i tvoje biće snažnim zagrljajem

uz svoje sabijam,

svekoliku čar života

čitaviim svojim postojanjem

ja osećam i razumem.

 

Volim te,

dušo toliko slična mojoj

da nas za jedno biće

Božanstvo smatra.

 

Za tobom čeznem,

sušta lepoto mojega bitisanja,

što mi osmehom anđela

tečnost purpurnu u žilama žariš.

 

Voli me,

jer pusta je moja duša

nebrojeno puta zverski parana.

 

Ljubi me,

laticama svojim crvenim

bolna mi mesta celivaj;

Odatle još uvek krvave reke liju.

 

Zagrli me,

teške okove mi na biće položi

i lancima čvrsto oko sebe obavij,

da nas nemilosrdni vetrovi života

jedno od drugoga udaljili ne bi. . .

 

Pogled moj u nepreglednim

dubinama tvojega počiva.

Beskonačnost kraj mene da prošeta

primetila nikada ne bih,

jer su oči tvoje

tolike nesagledive lepote

da protok vremena mrznu.

 

Vasceli Univerzum pred noge tvoje

ja prostrla bih.

Po zvezdama da hodiš,

u svilenim nebulama

svoje biće da odmaraš.

 

Srce svoje golemo

na dlanu ti nudim.

Moju ljubav bezgraničnu ti prihvati,

i srce moje lutalice

uz svoje ti privij.

Ili ga u trnje okrutno ti odbaci;

u trnje ruža jarko crvenih

da suze mu rumene sakriju. . .

Чекала је прилику у мирису ноћи

У лепоти раскоши звезданих сазвежђа.

Пустивши да сати теку лутајући.

Чекала је љубав што се једном рађа.

Љубила је погледом ширине бескраја.

И у сваком трептају о незнанцу снила.

Сигурна под велом месечевог сјаја.

Од немирних таласа вечну тајну крила.

Наједном се звоно разлеже сред мора.

И у чудној магли на ветру зањише.

Један снени поглед крај мутног прозора.

Што дрхтавом руком по хартији пише.

У тренутку заискри хиљаде фењера

Као жуте мрље на тамном ћилиму.

И понесу поруку у боци са мора.

Девојци што чека већ десету зиму.

Не долази више на обалу мора.

И не чекај залуд пажњу губитника.

Лети попут птице путем нових гора.

Из сећања бриши црте мога лика.

Младић крупних очију ишчезе у ноћи.

Над сањивим морем док се месец злати.

На обали пустој од туге дрхтећи.

Девојка ће једна и сутра чекати.