Категорија: Uncategorized

ОЧИ МОЈЕ…

Очи моје, очи моје
нису очи било које
нит зелене, нити плаве
дођоше ми оне главе
док их гледам оне горе
у сновима мене море
погледом ме оне топе
недај срце да се склопе
Очи моје, очи моје
такве више не постоје
силном чежњом оне зраче,
живот зато мени значе
дугине су оне боје
с душом песму скупа поје
када сретнем очи моје
ја знам љубав ето то је
Очи моје, очи моје
љубити се те не боје
мазећи те њих целивам
сретан јер не снивам
а кад ноћу оне трену,
те на часак мене прену
ја знам да очи моје,
то су само очи твоје…

Братислав Богдановић

СРЕЋА…

Питаш ме шта је то срећа
Дал љубав права од живота већа
ил разног блага препуна врећа
Дал сјајно око чежње пуно
ил скупоцено златно руно
Дал срце што радосно воли
ил слава силна што глад толи
Дал патња што љубављу душу мори
ил тело што у трансу од опијума гори
Питања ова нека те не муче
љубав нађи нека те вуче
и око од жеље нека ти сјаји
а срце заљубљено љубав не таји
тада видећеш да је срећа
само оно што те на љубав сећа…

Братислав Богдановић

ОПРОСТИ МИ…

Опрости ми све бесане ноћи
све сузе што искапаше твоје очи
што сам ти срце згазио лако
и пустио те да ме чекаш тако
Опрости ми сваку превару моју
док сам себично крао љубав твоју
што сам на крају отишо с другом
и оставио те сломљену тугом
Опрости ми све лажи изречене
и снове драге свирепо посечене
што сам ти душу ранио свету
гурнувши те у таму и сету
Опрости ми јер ти то умеш
јер незнаш да мрзиш нити да кунеш
Опрости ми молим се и теби и богу
јер ја себи опростити не могу…

Братислав Богдановић

ЈЕСЕН…

Јесен у мени тугу и радост буди

Тугујем што сунце слабије греје
што често морам да се кријем испод стреје
тугујем што распуст опет прође
и што је време да се од бабе опет кући пође
тугујем што лишће у јесен жути
па на дрвећу остају празни прути

радује ме што у школу поново крећем
и што драго друштво опет срећем
радују ме слатки плодови зрели
и киша што пљушти па ме весели
радује ме што ћу симпатију да видим
а кад је видим да поцрвеним, па се постидим

Ето, шта у мени јесен буди, а сад пст
ја у школу морам људи…

Братислав Богдановић

ЧЕЖЊА…

Чезнуо сам да те сретнем и освојим
да ме заволиш да крај тебе постојим
у љубави са тобом да остварим сан
сретан да живим и ноћ и дан
Чезнуо сам да вечно потраје
љубав што дадох да се и мени даје
да крај тебе умрем спокојан радо
не жалећи што ти срце и душу дадо
Чезнуо сам да ћеш брзо да се вратиш
мислио да ме волиш, да и ти патиш
да заборавити не можеш дане сретне
док у болу писах ти песме сетне
Чежња што боли тугом ме слама
у самоћи плачем, а ти ниси сама
од чежње за тобом смрт нек ме спаси
ти сретна заборави волела ме да си…

Братислав Богдановић

МАРИЈА …

У свету мом другарство
представља једно велико царство
у царству том велика је свита
ал једна Маки највише се пита
од те моје драге Марије
плаше се злобе млађе и старије
свакога дана у стопу ме прати
често кући заборави да се врати
Цартсво велико проблема пуно
питоми змај ватру је суно
дигла се фрка устала раја
царевини мојој да донесе краја
ал не даде моја Маки
заједно смо силу јаки
змаја дави, гуши, стеже
рају плаши па сви беже
оста мени моје царство
спасило га баш другарство
Маки моја досад драга
вреднија си од сваког блага
у таквој машти дружење нам јача
пуно је смеха, а мало плача
досада просто сама бежи
сакрије се па само режи
другарство ово трајаће вечно
а ти Маки заувек живи срећно..

Братислав Богдановић

ЗАВИЧАЈ…

Осећам како ме мами и зове
како ме ноћу гони кроз снове
мирисом својим груди ми пара
дал сам то дома ил памет ме вара

Кораци моји што потоком газе
воде ме некуд на старе стазе
сваки камен ту ми је мио
нема пропланка где нисам био

Хитам некуд напросто летим
мисли се нижу свега да се сетим
овде сам с извора воду пио
овде сам за пољубац њу молио

Снага ми расте, душа ми сретна
нестаде старост мучна и сетна
тај лек што спаси срце што пати
само сан беше што ме завичају врати…

Братислав Богдановић

ЗИМА…

Отворим очи кад оно зима
погледам кроз прозор снега свуд има
дрво моје до јуче жуто
белим је велом сад огрнуто

Очи трљам ништа им не верујем
шта ли ћу да видим када их умијем
поново гледам све је бело
куд неста цело моје село.

Пахуље крупне кроз прозор зову
дођи испобај белину ову
сад ћу ево ме за час
викнусмо ја и сестре у глас

Правим снешка а нос ми црвени
због зиме изгледа цери се мени
нећеш га бели сад ћеш да видиш
са шангарепом овом ти ћеш да се стидиш

Кад дан прође ни осетили нисмо
брзо у кућу мразу ваља написати писмо
писмо нам дуго жеља је мноштво
ал шта се ту може то је твој посо пошто…

Братислав Богдановић

СПАВАЈ МИ СРЕЋО…

У грудима ми се отима крик
бежим од њега претварам га у стих
корачам некуд, а саплиће ме трава
у несрећи мислим то је твоја коса плава
Сутра не постоји већ само јуче
твој осмех ме гони у прошлост вуче
сећање живо слама ме док патим
проклињем судбу у живот да те вратим
У жељи да смрт ослободи ме туге
освести ме плач и помисао на друге
спавај ми срећо ево ти мој дах
не бој се мрака не мисли на страх
почивај и сањај живот што беше ту тик
јер ти си жива док у нама живи твој лик..

 

Песма је проистекла из болног осећаја емпатије након прочитане вести да је једна девојчица у основној школи изненада преминула на часу.

Братислав Богдановић