Категорија: Uncategorized

USELI SE U SAN MOJ

Useli se u san moj,
nadji precicu do mog srca!
Oteraj nemir i nespokoj,
iz duse koja bolno grca.

Useli se u san moj,
neka te donese vetar mog htenja!
Rukama svojim rasparaj kroj
haljina mojih besanih bdenja.

Useli se u moj san,
podstanar budi u mojoj glavi!
Useli se bar na jedan dan,
neka nas pokrije oblacak plavi.

KAD NEBO PLACE

Plakalo je nebo dok sam te ljubila
kapi kise niz moje telo
sa prvim poljupcem sam te izgubila
suza potece niz lice belo.

Kratko trajase ljubav ko tren
ko treptaj sunca napravi dugu
ostavi pogled u oku snen
u srcu nemir protkanu tugu.

Zasto zaborav dugo traje
nebo kad place zove mu ime
zasto dugo o moja tugo
pa zato sad pisem mu rime.

RODJENA S DUSOM

Kad kriknu oci i zaledi srce
tupi bol moga zivota,
trazim daljine da ljube sunce
i mirnu luku – tu je lepota.

Kad mi iz srca krene gorcina,
dok se gase svitanja,
osetim ukus oporog vina
i drhtaje neba u ocima.

Padam bez jauka i opet ustajem,
rodjena s dusom da sebe dajem.
Pozelim da snevam danju i nocu
sve ono sto nemam a silno hocu.

MOJE PESME

Led je goreo dok sam na nebu
svojim rukama pipala oblake
za srecu znala da malo treba
u snu ozivljavala tvoje korake.

Sanjala san za novi dan
zatvorena u kavezu kao ptica
rukama svojim mekim ko lan
brisala suze sa bledog lica.

Sve moje radosti i moje tuge
stavih ko pecat na papir beli
slikah ih bojama sarene duge
da ozivim osmeh uveli.

I nebo je znalo da zaplace
kad sam od tuge pisala rimu
Sunce me grlilo sve jace i jace
iz grudi mojih topilo zimu.

Sanjala sam mirnu luku
spasavala brod sto tone
za spas trazila samo ruku
vetrovi nemira da me ne lome.

Imala sve nemala nista
zedno srce je zuc pilo
sakupljala pepeo kraj zgarista
srce je lepse snove snilo.

Ostrica maca me je sekla
srce se raspuklo ko od olova
cutala na ognju se pekla
sadila cvece na mestu korova.

Rodjena s dusom da sebe dajem
nepronadjena jos postojim
obasjana suncevim sjajem
jos uvek plavo nebo volim.

U snu bez sna zora me budila
rumen stavljala na bledo lice
plavom nebu njedra nudila
sanjala da letim krilima ptice.

Skidala u snu haljine tesne
trcala po livadi sanjanih snova
ostavih trag pisuci pesme
ne zeleci zivot prepun bola.

Sahranila srecu sto mi je uze
bacila sve ruzno u bezdan gluvi
trazila da mi se vrate suze
na putu zivota sto se mrvi.

Htela da gradim dvorac ljubavi
davala zvezdanu nit iz duse
kovala gnezdo lancima najdebljim
skidala okove koji me guse.

Novim vetrima sunce lovila
srcem svojim pesmu pisala
od zivota se nisam umorila
nisam zivela samo sam disala.

Naucila tugu da huci tise
beskucni prag mi jedino osta
sve sam radila ne mogu vise
sudbina moja nek ti je prosta.

SUDBINA NA DLANU

Zivim zavisna od tvojih dodira,
sa uklesanim bleskom na dlanu.
Dobijam varnice munje i nemira
i oblak tuge u novom danu.

Bol dolazi necujno, polako.
Lazljive reci ne brisu san.
Najsjajnije zvezde ne sijaju jako,
sledjena cekam novi dan.

Zamota me tuga i kazem:”Dosta!”
Necu da trazim milostinju vise!
Pa onda kazem:”Neka ti je prosta
sudbina moja i ono sto na dlanu pise”.

zbirka pesama
SAMA

NISMO SHVATILI KRAJ

Da li si nekad osetio u trenu
da mi tvoja strast nedostaje?
Da li si nekad ljubio senu
i bio leptir sto u letu nestaje?

Da li si grehove i moja nadanja
odneo daleko,u rano svitanje?
Da li si bio jaci od padanja
i nisi znao odgovor na pitanje?…

Da li si cekao lagane korake
pretvoren u nadu i mili zvuk,
ili si rukama pipao oblake
zeleci zagrljaj i znani struk?…

Jesi li zeleo komadic srece
sa mojih usana ko rose kap,
ili si verovo da kisa sve ce
odneti kao ogroman slap?…

Uzalud places i zoves,mili,
snovi su prosli ko cvetni maj.
Mozda smo uvek u zabludi bili
i nismo shvatili da je kraj.

A TEBE NEMA

Rasule se zvezde u tihoj noci.
Na plavom cilimu mesec drema.
Jos jedna ce noc preduga proci,
a tebe nema,a tebe nema.

Usnuo grad svetla se gase
i nikad mozda nece da svane.
Brojim trenutke ko vecne case
i tvoje poljupce ko teske rane.

Po neki prolaznik ulicom mine,
dok mesec krivi na staklu visi,
pa mi u oku varnica sine
i misao ceznjiva da mozda ti si.

Preduga noc ko moja tuga.
Zvezdano oko u oku gasne.
Ako je ljubav daleka pruga,
tvoji vozovi uvek kasne…

Cekacu novo jutro da svane
sa ozvezdanog plavog trema.
Ponekad lik tvoj iz tame plane,
a tebe nema,a tebe nema…

Najveće sramne presude Tribubrukanala,

su oslobađanje zločinaca počinjenog ratnog kriminala!

 

O “Nobelovoj nagradi” za Evropu, daleko se čuje,

jer građani kažu da je ona ne zaslužuje!

Živko Begović

Sudije i sudovi,

tužioci i branioci,

u najnovije vreme,

najveći su “pravni poznavaoci”!

 

Oni sude u najvišem sudu,

po pravoj pravcatoj “yuristici”,

pa ratne zločince oslobađaju,

prema nekoj njihovoj “logici”.

 

Za njih nisu važni,

de facto i de yure dokazi,

jer je njihovo ubeđenje,

odlučujući “zakon” na snazi.

 

Mnogi narodi ovakav Tribubrukanal osuđuju,

kao vekikog sudskog “grešnika”,

jer se u njihov rad sigurno,

meša “najveća moćnička” politika.

 

Dok jedne sudije ovoh Tribubrukanala,

ratne zločince osuđuju,

druge njegove sudije osuđene ratne zločince,

oslobađaju i pustanjem na slobodu “nagrađuju”!

 

Ovaj Tribubrukanal neke osumnjičene građane,

kao velike ratne zločince razne,

godinama drže u zatvorskoj istrazi,

i po njegovom “zakonu” osuđuju na najduže kazne!

Živko Begović

 

 

Фијуче кошава
кроз ноћ дужу од вечности.
Пуцкетање грана,
мој глас као у рањене звери…
Скупа цвилимо
тражећи трен мира.
Студен зидове леди,
а у срцу паклено.
Изгарам,
а дрхтим од самоће.
У игри Анђела и Демона
искушаваш ме.
Прошеташ и одеш
као сенка сабласна.
Несаницу за собом оставиш.
Хрпу немира,
и празнину дубљу од понора.
Суживот са самоћом.
Вечно недметање са собом,
прозивање савести.
Причест сопственом крвљу,
после поста кроз катарзу
језиво болну.

Тражим маказе,
да исечем на комаде
погрешне путоказе до твог срца.
Мој су суноврат,
забележене у сећањима
у старој пожутелој свесци.
Листови суви,
да ватру у камину потпалим.
Живот животу,успомене пепелу.

Нови крој маштања креирам.
Чинима посипам жеље,
чежњи снагу точим
пијући вино зрело.
Трезна страху узмичем.
Припита,
охолост и смелост
у коктел завођења претварам.
Нисам пијана.
Само ми дошло да завртим Свет
у супротном смеру од туге.

И доћи ћу ти кад месец нестане,
као Лилит.
Кроз потпуни мрак,
привиђење и коб.
Песмом опчиним.
Мој зов као вечни ехо
под кожом остаје.
Срушићу у теби све недоумице.
Косе пуне пурпура, бистроока.
Завешћу те обучена у црену хаљину
од свиле.
Зауставићу ветар,
дахом пуним душе.
Претворити се у девојчицу
која руке тражи да је угреју
у загрљају нежном.
Склизнути међу дланове
као мали светлуцави свитац
и бљеснути од љубави чисте.
Ти …
ако можеш пусти да одлетим…

Најда М.