Категорија: Uncategorized

Da li ima,

u sadašnje vreme,

veće bruke i sramote,

od raznorazne “ratne teme”?

 

Zašto se u svetu,

još uvek ratuje,

kakva je to “diplomatija”,

i ko sa njome “rukuje”?

 

Borci za slobodu i mir,

svugde se pitaju,

kako da zaustave ratove,

da ih oni ne uništavaju?

 

Borci su nemoćni,

da se sami protiv rata bore,

pa proklinju ratove,

od ranog jutra do zore!

 

Pozivaju sebi u pomoć,

protiv bruke i sramote,

aždaje, vile,kletvu i vračare,

da ih ove sa njihove strane “ukrote”!

Živko Begović

 

 

 

 

Шума окупана мјесечином…
Вјетар са мирисом мокре гриве…
Оснажен старим нагорким вином…
Надлијетao сам лагано ливаде и њиве…

Пропланак уснулом травом окићен…
Истурио горостасно распукло дрво…
У њему, као дјечачић усхићен…
Да је не огрије свитање прво…

Сакрио краљицу од свију вила…
Црвенокосу и склопљених крила…

Призор за људско око забрањен…
Ал видјех је, наиван… и сад сам њен…
У чаробне свјетлосне свере заробљен…

Од тада, стално сањарим, сликам ил пишем…
Не видим збиљу ни земне ствари…
Са рођеном васионом у ритму дишем…
Тражећи лијек од њених чари…

Но авај, ниђе жуђеног ми наћи лијека
Ни у женама, коцки, пићу ни новцу…
Наличићу, цијелог ми заблуђелог вијека…
голобрадом тићу ил збуњеном основцу.

VESNI…

U ovo nezadrživo
nadolazeće proljeće
osjećaš li me imalo u venama
rado bi da sam satir
da prospem sjeme
u mnogim lijepim
i toplim ženama

A one
da nijesu ove od mode
vec okrugle vlažne i gladne
gladne ljubavi i željne da rode

A ti
da li u tebi buja
poljubac lako spušten
na obraz vreli
je li narastao do ljubavi
i da li ko nemira struja
ponekad srce ti razveseli

Al ne misli na to nego jedri
juri ko furija ko oluja
nek se pred tobom nebo vedri
i pusti ga
pusti da buja

Ja opet
u ovo doba krasno
u ove dane od budjenja
obuzdavam ogromnu
želju za ljepotom
i strasno sanjam
sa očima punim čudjenja…

Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела

Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истакне, што мање скрије
Изложена оку што нема обзира

Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора

Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије

Odlazeći ćutke
Rekla si mnoge ružne stvari
Umjesto najslađeg doviđenja
odćutala si, zbogom ludače stari…

Hoćemo li se sjećati dugo
Hoćemo, a šta bi drugo.

Pamtićeš tijelom sva moja nedjela
A ja svaki tren od meda
jer s tobom sam se osjećao kao…
kocka leda ,
u “Devet i po nedjelja“

Загонетка…
Буде наивна…
Сиротињска,
Ведра или сјетна,
Проста, ситна… некад широка,
грешна ил безгрешна,
за рај ил пакао…
или је нема ил сија из ока…
Мајчинска, очинска, дјетиња…
Дјетиње чедна…
Топла ил хладна
Као океан, ко бистра ријека
грије ко сунце жарко…или је ко памук мека…
Замишљамо ту голубицу бијелу
Са гнијездом у нашем тијелу…
Испод грла,
У срцу…
Или глави…
Ал тек кад је у носу,
Кад виси о танкој нити ил жици,
да не постоји,
Тврде…
Само бездушници.

Стихована похвала вечерњем акту

Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела.

Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истиче, што мање крије
Изложена оку што нема обзира.

Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора.

Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије.

Lagana proljećna kompozicija za gitaru i flautu

Tvoj lik, u meni proljeće budi
noga će tvoja da me izludi
šta li će o nama pričati ljudi
tvoj lik, u meni proljeće budi.

Aprilske ptice pjevaju
biserne kiše padaju
međ nama iskre sjevaju
aprilske ptice pjevaju.

Šta li će o nama pričati ljudi
tvoja će noga da me izludi
a tek bijele nježne grudi
šta li će o nama pričati ljudi.

Očigledno je da nam ne smeta
nebitna razlika od dvades ljeta
što god da pričaju i nije šteta
očigledno je da nam ne smeta.

Aprilske ptice pjevaju
biserne kiše padaju
međ nama iskre sjevaju
aprilske ptice pjevaju.

Pozdrav
Odlazeći ćutke
Rekla si mnoge ružne stvari
Umjesto najslađeg doviđenja
odćutala si, zbogom ludače stari…

Hoćemo li se sjećati dugo
Hoćemo, a šta bi drugo.

Pamtićeš tijelom sva moja nedjela
A ja svaki tren od meda
jer s tobom sam se osjećao kao…
kocka leda ,
u “Devet i po nedjelja“

Ko po svetu ratuje,

u pameti luduje,

to je za narod najveća propast,

jer je on neljudska strast.

 

Ratovi ne donose narodu dobrotu,

nego jad, bedu, propast i golgotu,

uništavajući ljudske živote,

i celome svetu stvaraju velike strahote.

 

Celi miroljubivi svet se pita,

zašto se ratuje zbog nečijih ratnih “apetita”,

koji govore stalno o demokratiji,

koja je suprotna svetskoj civilizaciji.

 

Više je nego žalosno i opasno,

da je ratovanje i za decu smrtonosno,

za čije živote niko ne odgovara,

nego se samo zato izvinjavanjima izgovara.

Živko Begović

 

 

 

Nobelove nagrade se “ne kompromituju”, jer ih dobijaju i oni koji ratuju!

Kada trava raste, onda ministri sa visokim platama “brkove maste”!

Ako vračara predsedniku salije “stravu”, on zatim na Balkanu osnuje

“novu državu”!

Bez mačke miševi “kolo vode”, a bez direktne demokatije nema

pravne slobode!

Obećanje je “ludom radovanje”, a za državu dugo “nadanje”!

Živko Begović

Ptice moje male,

dragi lepotani,

da li su vam dosadili,

česti ratni dani?

 

Male ste i slabašne,

snage nemate jake,

ali leteći svugde,

gledate ratove svakojake!

 

Vama nisu potrebni,

pasoši i vize,

ali po svetu letite,

i vidite mnogobrojne krize!

 

Gledale ste zidove,

koji se srušiše,

a još uvek gledate ,

kako se ratovi nastaviše!

 

Male ste, ali veliki svedoci,

uništavanja ljudskih života,

pa ratnike prokunite kletvom, da ih i aždaje,

prokunu, jer je to najveća svetska sramota!

Živko Begović

 

 

 

 

 

Кад касно ноћу
Све маске скинем
Лице истином умијем
Полако трунем у сећању
Кад уместо јутра
Бирала сам вече
Живот свој преточила у сан
Узела кишу туге негде далеко
Заувек угасила сунце среће
Ко лептир живела само један дан
Дала и оно што нисам имала
У великом граду кад био си сам

Кад касно ноћу
Утихну последњи звуци
Кад тама се разлије по души
Срце би да пукне а већ пукло је
Једино сад желим да заборавим
Очи твоје, речи име и осмех најлепши
Нек ново сутра сване тихо и сиво
Кад је последње зрно наде
Кроз прсте исцурило
Грлим оно што ми од тебе остало.