Добродошли!
U ogledalu dvojnicu gleda Papirna balerina I paučina maznošću svile Duž polica se raspreda. Bila je noć I zavese razmaknute I molio je:neka uđe I svetlost se nezemaljska lila. I opet će ozarenjem krotak U prašinu dnevnih paravana I balerina će opet stajati Ispred ogledala uplakana.
U ogledalu dvojnicu gleda
Papirna balerina
I paučina maznošću svile
Duž polica se raspreda.
Bila je noć
I zavese razmaknute
I molio je:neka uđe
I svetlost se nezemaljska lila.
I opet će ozarenjem krotak
U prašinu dnevnih paravana
I balerina će opet stajati
Ispred ogledala uplakana.
Umeš li da plačeš To što ćutim sada? Dok tišina vreba Umeš li da sanjaš Kad ćutati treba? Zastaneš li smela Kad hodaju glasno? Da kažeš trenutku Svu slobodu ptice I svu pustoš neba. Umeš li da umreš Kad umreti treba? Znaš li da oćutiš To što nisam reko? Da pođeš do sebe Daleko,daleko
Umeš li da plačeš
To što ćutim sada?
Dok tišina vreba
Umeš li da sanjaš
Kad ćutati treba?
Zastaneš li smela
Kad hodaju glasno?
Da kažeš trenutku
Svu slobodu ptice
I svu pustoš neba.
Umeš li da umreš
Kad umreti treba?
Znaš li da oćutiš
To što nisam reko?
Da pođeš do sebe
Daleko,daleko
Ćutaću Pločnici ćute I fasade krečene u belo Ćutaću zbog mansarde I sebe u crnom Zbog suza,eto Ćutaću Zato što nisam znao Da tuga je boja neba Oprostite To što sam prećutao boli I nikom ,nikom ne treba Ćutaću zbog prašnjavih sokaka I koraka I opet suza Pustite!Idite! Vas neko čeka A ja..,ja sam samo … Настави са читањем “Ćutaću-Radenko Nastić”
Ćutaću
Pločnici ćute
I fasade krečene u belo
Ćutaću zbog mansarde
I sebe u crnom
Zbog suza,eto
Ćutaću
Zato što nisam znao
Da tuga je boja neba
Oprostite
To što sam prećutao boli
I nikom ,nikom ne treba
Ćutaću zbog prašnjavih sokaka
I koraka
I opet suza
Pustite!Idite!
Vas neko čeka
A ja..,ja sam samo hteo reći,
Ali neka,….neka..
Čuj:šapuće vetar I oblaci su golubijski sivi Zastani!Ne žuri! Osmehni se bar Neće proći To što čekao si Ozaren juče Danas umoran Neće proći I osmeh je dovoljan za san. Čuj plače detinjstvo U hodnicima zaborava I glas što tišinu sanja Odnekud zove I crta između života i smrti Sve je tanja I tanja
Čuj:šapuće vetar
I oblaci su golubijski sivi
Zastani!Ne žuri!
Osmehni se bar
Neće proći
To što čekao si
Ozaren juče
Danas umoran
Neće proći
I osmeh je dovoljan za san.
Čuj plače detinjstvo
U hodnicima zaborava
I glas što tišinu sanja
Odnekud zove
I crta između života i smrti
Sve je tanja
I tanja
Plove oblaci Senče osmehe,senče trgove Zvone koraci Kroz javu i kroz snove. Prolaze lica Iz nesna dolaze,u nesan odlaze Kucaju srca I sati, sati prolaze. I sve je bolno ,beskonačno Pod maskom zvezda Nagost rudi I mračno je,mračno U oku stvari,u oku ljudi.
Plove oblaci
Senče osmehe,senče trgove
Zvone koraci
Kroz javu i kroz snove.
Prolaze lica
Iz nesna dolaze,u nesan odlaze
Kucaju srca
I sati, sati prolaze.
I sve je bolno ,beskonačno
Pod maskom zvezda
Nagost rudi
I mračno je,mračno
U oku stvari,u oku ljudi.
Ti kažeš:Ništa. Seni nalik ogrneš se osmehom I ćutiš… Tako ko Holanđanin Lutalica u buri Tako u nespretnosti sna. Ti misliš :sjaj to je I bled od smeška lišća jesenjeg Koračaš nekuda,eto Ti misliš:mir Moj jadni poeto I kud? Daleko je tvoj Dan Modri suton je brži I sam si,sam.
Ti kažeš:Ništa.
Seni nalik ogrneš se osmehom
I ćutiš…
Tako ko Holanđanin Lutalica u buri
Tako u nespretnosti sna.
Ti misliš :sjaj to je
I bled od smeška lišća jesenjeg
Koračaš nekuda,eto
Ti misliš:mir
Moj jadni poeto
I kud?
Daleko je tvoj Dan
Modri suton je brži
I sam si,sam.
Trave znaju moje misli. U suton kad spuste umorne glave, I setne u dalj blude U oku im zablista tajanstvo suza. Tada šapuću tiho,meko Sve ono što sam nekad u snu i na javi reko Trave znaju moje misli. Jednom ću (budni spavač) stati I moru trava sebe odbeglog prepoznati.
Trave znaju moje misli.
U suton kad spuste umorne glave,
I setne u dalj blude
U oku im zablista tajanstvo suza.
Tada šapuću tiho,meko
Sve ono što sam nekad u snu i na javi reko
Trave znaju moje misli.
Jednom ću (budni spavač) stati
I moru trava sebe odbeglog prepoznati.
ПЕСНИК… Питам се, шта је то песник, да ли је то од стиха болесник или је лепе речи весник, сме ли свако песме да пише или за песнике нема места више… Шта то песнике великим чини стихови писани на месечини или постоје правила крута нека строга песничка рута где се не сме сићи са пута… … Настави са читањем “ПЕСНИК…”
ПЕСНИК…
Питам се, шта је то песник,
да ли је то од стиха болесник
или је лепе речи весник,
сме ли свако песме да пише
или за песнике нема места више…
Шта то песнике великим чини
стихови писани на месечини
или постоје правила крута
нека строга песничка рута
где се не сме сићи са пута…
И да ли је читалац овде битан
или је у томе мали и ситан
јер коме онда да пишем песме
ако их нико читати не сме
да их не би песничка клика
осудила што читају небитног лика..
Постоји ли рецепт за велике песме
или мали, велике писати не сме
дајте га мени док још дишем
да песме мале више не пишем
већ само оне, големе, страшне
што поносно носе ленте и машне…
Братислав Богдановић
ПАЛОМ ДРУГУ… Тешка ли је земља друже где ти палом кости леже дал и мртав стражу чуваш дал од тебе и сад беже… Тешка ли је земља друже за коју си живот дао кад си мртав на њу пао да је залуд дал си знао… Тешка ли је земља друже издајници кад је газе док … Настави са читањем “ПАЛОМ ДРУГУ…”
ПАЛОМ ДРУГУ…
Тешка ли је земља друже
где ти палом кости леже
дал и мртав стражу чуваш
дал од тебе и сад беже…
Тешка ли је земља друже
за коју си живот дао
кад си мртав на њу пао
да је залуд дал си знао…
Тешка ли је земља друже
издајници кад је газе
док је другом они деле
дал се твоје страже пазе…
Тешка ли је земља друже
тело твоје што притиска
дал ти некад палом дође
да из гроба пустиш врисак…
Тешка ли је земља друже
да ми живи што остасмо
крај те мртвог залегнемо
па у гробу ко у рову
ову земљу одбранимо…
Богдановић Братислав
РОВ… На линији одбране, на грудобрану отаџбине, мој ров, ко гроб и покров стоји, ту међу сенама, смрти се не боји, Десни ми сусед очев је гроб са леве стране гроб деде мог у биткама давним слободу су снили својим гробом су је изборили Не можеш зато овуда ићи грудобран живих и мртвих проћи јер … Настави са читањем “РОВ…”
РОВ…
На линији одбране,
на грудобрану отаџбине,
мој ров, ко гроб и покров стоји,
ту међу сенама, смрти се не боји,
Десни ми сусед очев је гроб
са леве стране гроб деде мог
у биткама давним слободу су снили
својим гробом су је изборили
Не можеш зато овуда ићи
грудобран живих и мртвих проћи
јер ово је само један од многих
што по Србији вреба и чека
да корак твој тих и зао
подмукло дође из далека,
Окрени леђа, назад одступи
повлачењем себи живот откупи
пођеш ли даље, сломићеш врат
јер ово није обичан рат,
овде и мртви стоје уз живе
да бране куће, воћњаке, њиве
и сваки гроб један је ров
па ће те вила, кост или мач
натерати у бег, страх и плач
Мени је лако међу својим
умрети данас ту где стојим
ту су ми деда, отац и брат
ја ћу и мртав да постојим,
А тебе ће брзо појести црв
у прах ти нестати кост и крв
кроз лобању ти порасти трава
ношена ветром срама и заборава
Не оклевај много, већ одмах иди
непозван си дошо па се не стиди
и причај деци нека памте и знају
шта их то чека кад у рат крену
ка мојој земљи, мом завичају…
Братислав Богдановић