Категорија: Uncategorized

Cvrčao je cvrčak mali,
jedno celo leto,
sad mu hrane ponestalo,
eto mu ga eto.

Cvrčao je cvrčao,
i zbijao šegu,
sad je sve bliži problemu,
ko ledenom bregu.

Pevali su i drugi,
čak i mnoge ptice,
al za zimu pripremiše,
poneke sitnice.

Sad se cvrčak maleni,
u brige zadao,
bez hrane je prerano,
u jesen ostao.

Smeju mu se jazavci,
male veverice;
“TI mali lenjivče,
šta ćeš bez zimnice!?”

Cvrčao je cvrčak mali,
a i ja sa njime,
pa smo oba u nevolji,
druže pomozi me.

 

Milovan Petrović

–

Niz lice njeno

biser se spusti,

pade u travu žednu,

trava se lagano

nad njim sklopi,

pa biser suzu

žedno popi.

Zašto u oku

suza zablista,

zašto niz lice krenu,

zašto li trava taj biser popi,

zašto?

Tu suzu jednu.

Velika tuga

suzu joj stvori,

dragi joj na pute ode

trava je žedna

pa odmah popi,

željna je, željna vode.

 

Milovan Petrović

–

Putevi se naši ukrstiše,

na raskršću tako iznenada,

nisam znao šta mi život sprema,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Volesmo se jedno toplo leto,

putovasmo od grada do grada,

gledaše nas zavidni pogledi,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jesen dođe, uskoro i zima,

putovanja ostaše za nama,

fakultet te prigrli za sebe,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jurila si samo karijeru,

pogazila jedno srce mlado,

otiš’o bi sad iz ovog grada,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ja znam da će novo leto doći,

da ćeš sresti drugoga čoveka,

pustićeš ga da se mlađan nada,

on zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ostarićeš za tu karijeru,

još će neko tebi da se nada,

trgnućeš se al će kasno biti,

on zaljubljen a ti NISI mlada.

 

Milovan Petrović

–

Ne volim rastanke

uvek su isti

probude tugu neku,

oči su suzne

grudi se stežu,

naprave od suza reku.

Stojiš predamnom

oče stari

želiš mi na putu sreću,

k’o da mi želiš

reći samo,

da više videt’ te neću.

Ne volim rastanke

tako su slični,

probude neku setu,

ne volim rastanke,

tako su tužni,

mrzim ih najviše na svetu.

 

PESMA POSVEĆENA MOM OCU I NAŠEM POSLEDNJEM RASTANKU.

 

Milovan Petrović

–

Svi mudraci ovog sveta

da mi nude misli svoje,

odbio bih, odbacio,

želim znati misli tvoje.

Svi učeni ljudi sveta

da za mene plane prave,

ja bih samo poslušao,

planove iz tvoje glave.

Ja u tebe samo gledam

nadu samo tebi dajem,

učeni mi ljudi kažu,

da na ludi kamen stajem.

Smirite se učenjaci

ostavite vi nauku,

kad je ljubav u pitanju,

vi ne znate pravu muku.

 

Milovan Petrović

–

Lomio je vetar grane

stare lipe preko puta,

padalo je lišće dole,

padala je boja žuta.

 

A pod lipom, žutim lišćem,

skupilo se dvoje stari’ ,

šibali ih svi vetrovi,

ko za ovaj još da mari.

 

Šibale ih kiše mnoge,

i snegovi i oluje,

kada jednom beše teško,

ono drugo bilo tu je.

 

Sad su oni nasmejani,

ne boje se vetra više,

u životu svom do sada,

sve nevolje pregaziše.

 

Milovan Petrović

–

Noćas ću da volim,

k’o što nikad nisam,

njene plave oči,

snene tajanstvene,

noćas ću da ljubim,

k’o što nekad nisam,

njene bele ruke,

meni ispružene.

Noćas ću da mrsim,

njene duge kose,

da milujem telo,

a i grudi njene,

noćas ću da volim,

u snu nade ima,

želim da je ljubim,

makar u snovima.

Zato molim,

ne budite mene,

nek u snove utonem duboko,

da je ljubim cele noći ove,

u snovima, moje plavo oko.

 

Milovan Petrović
–

Sumoran je ovaj grad

postao bez tebe,

nade izgubljene ,

a sećanja blede.

 

Sumorne su ulice

prolaznika pune,

niko me iz ovog,

izvući ne ume.

 

Sumorne su kiše

što padaju često,

napustiću ovaj grad,

naći bolje mesto.

 

Sumorni su poštari

što pakete vuku,

sumorna su zvona,

što na crkvi tuku.

 

Sumoran kad odem,

neću doći često,

svako drugo za mene,

biće bolje mesto.

 

Milovan Petrović

–

Častio sam starog muzičara,

da nam svira one stare naše,

začula se magična gitara,

od bolera grudi zaigraše.

 

Zvuci veštih španskih muzičara,

vratiše me u minule dane,

kad nas mesec čuvao noćima,

uz bolero, mlade razigrane.

 

Sad bolero ponovo se čuje,

mi igramo u mojim mislima,

na stolu se prazna čaša ljulja,

ostariću sa svojim snovima.

 

Nek gitara zasvira još jače,

neka slomi srce u grudima,

nek bolero isprati me noćas,

usamljenog u svojim mislima.

 

Kog da kunem, tebe il Ravela,

marijače, špansku mesečinu,

što mi mladost zarobljena osta,

i što dane utapam u vinu.

 

A kad srce zauvek prestane,

kad se zame’ zauvek zamrači,

nek kraj odra bolero zasvira,

ja vas molim stari marijači.

 

Milovan Petrović

–

Ljubim te kišom,

što po tebi pada,

dok ti kapi liju,

niz lice i telo,

ljubim te vetrom,

što se telom vije,

što te hladi mladu ,

vrelu i veselu.

Ljubim te zorom,

što te jutrom budi,

što ti snagu daje,

rano u svitanje.

Ljubim te za prošle

za buduće dane,

ljubim te zauvek,

ni više ni manje.

 

Milovan Petrović

–