Категорија: Uncategorized

 

Ne podsećam na svoju nevinost
I ne tražim ni od koga samilost:
Tražim u sebi tragove samopoštovanja
Na stranputicama pogrešnih ljubavi
U pelcerima straha pred gubitkom
Nepovratno gubeći sebe pitam se :
Čega se to plašim
I koga krivim za trpljenje
Koga i zašto molim za strpljenje
Ja
Trpeljiva do granice izdržljivosti
Hrabra pred smrću kad rađam život
Imam li pravo da prozivam za nasilje
Nasilna prema sebi jer trpim

Smem li
Da pozivam druge na dostojanstvo prema meni
Nedostojno pognuta pod pesnicom
Zgužvanog srca
Kao ponjava pod nečijim nogama
Porobljena svojom slabošću da odem
I da odreknem bezuslovnu poslušnost ocu
I pravo sinu na zloupotrebu ljubavi
I mome muškarcu vlast nad telom i dušom
I materi pravo na savet
TRPI!ŽENA SI !
Jesam
Ali sam i ČOVEK

Ne dam
Ne drugima
Sebi ne dam na sebe
Dostojno
Dostojna imena Žena
Sama se branim
Svešću o neljubavima i svojim slabostima
Koračam putem kojim se ređe ide:
Samopoštovanjem do poštovanja
I ljubavi
Ljubavi …

copyrgiht © Nena Miljanović

 

Neka me niko ne pita
za naše prošle dane,
sve lepo odnese prošlosti reka,
ostaše samo rane.

I nek me niko ne traži,
naći me sigurno neće,
ja lutam svetom daleko,
tražeći bar malo sreće.

Ja znam da sreća postoji,
i znam kako se zove,
nekad na javi srećan sam bio,
a sada kad dođeš mi u snove.

Dođi mi u javu opet,
u moj maleni dom,
ja znam da sva sreća je moja,
skrivena u imenu tvom.

Milovan Petrović

Još mesecu društvo pravim,
baš su duge noći,
sa zvezdama još drugujem,
čekam kad ćeš doći.

Pijanci me svojim zovu,
mene želja mine,
da te ljubim noći ove,
punoj mesečine.

Ti meseče druže stari,
što me gledaš tako?
ne smeši se ne čudi se,
meni nije lako.

Sa zvezdama još čekaću,
baš su duge noći,
još ne gubim nadu svoju
jer znam da ćeš doći.

Kada dođeš ti sa sobom
ponesi svu sreću,
kunem ti se mesečinom
ostavit’ te neću.

Milovan Petrović

У јеку времена оних који се славе,

Приватне боли постају јавне.

Гледамо таму, бол и јад,

И заборављамо то како је бити млад.

 

У јеку времена где човек постаје роб,

Тајне метала, полако постају наш гроб.

Лењост нас води ка новоме сунцу,

Само да слетимо са пламеном у срцу.

 

У јеку времена где нема хероја,

Слаби су јаки, али без броја.

Мачеви тупи и кретање тромо,

Постајемо оброк трудећи се помно.

 

У јеку времена где живот је кратак,

Губимо вредност малих детаља.

У јеку времена где љубав се рађа,

Само је мржња од исте млађа.

Zanesem se, poverujem
da ćeš opet doći,
zanesem se i ne spavam
a duge su noći.

Zanesem se i odlutam
u snovima svojim,
zanesem se i čekam te
s’ istinom se borim.

Zanesem se i dočekam
budan svaku zoru,
u zanosu ne primetim
jednu novu boru.

Zanesem se eto tako
svake noći nove,
i ako mi ne dolaziš,
ja još imam snove.

Milovan Petrović

 

Moliš mi se i prozivaš me za nečinjenje nesrećni čoveče, pitaš kakva je to moja pravda !
Pitaš, zašto dopuštam ratove kao da ih ja počinjem a ne ti. Govorim tebi pojedincu i uzmimo to kao da govorim svim narodima, bez razlike .
Neću da ti se pravdam, nećeš razumeti, jer tvoja pravda je jednostrana i odnosi se na tebe i tvoje , moja na ukupni život svih koje sam stvorio.
Čujem ja i tvoje i tvoga “inovernog” protivnika molitve kad se zakrvite i molite za pobedu i voleo bih da sam tada gluv jer mi upravio time potvrđujete koliko ste daleko od mene.
Jesi li ikada pomislio da je tvoja pobeda poraz tvoga protivnika ,ne ulazim u ljudske razloge ko je nevin a ko ne .
Za mene, Sejača i Stvaraoca Života, u ratovima nema nevinih jer je rat sam po sebi žetva smrti.                                       Mogu li se odazvati tvojim molitvama da nekog ubijem da bi ti živeo?
Hajde razmisli, ako bih “zlo”( ti to tako zoveš) i silu zaustavio mojom silom koja je najveća, zar i sam ne bih bio zlo i sila?
I ne govori mi o „zlu“ jer ne postoji!
Postoji samo odsustvo dobra i ljubavi u ljudima i ja koji sam Ljubav tu neću da presuđujem, jer oružje u ruci ma čim ga ko pravdao je neljubav uperena protiv mene.
Svaki pucanj u život je pucanj u mene, ne zaboravi da sam ja stvorio sve i da su mi podjednako važni svi !
Ako misliš da se obazirem ko me kojim imenom zove i kojim znacima i molitvama mi se obraća, i da mi trebaju branioci mene od onih koji nisu kao ti , ti onda misliš o meni lošije nego ja o tebi!
Deliš li ti svoju decu na dobru i lošu?
Možeš li da ubiješ jedno da bi drugo živelo bolje i lepše?
I ne prozivaj mene za nedužne žrtve u ratu, to nije moja volja nego tvoj način ,i tvoja , ne moja odgovornost !
Zašto me sad gledaš tako preneraženo i trudiš se da sakriješ mržnju prema meni jer se bojiš moje osvetoljubivosti ako kažeš da ti se ne sviđa ovo što govorim?
Nemaš razloga za strah, ja nisam ti , da volim samo one koji mi odobravaju čak i ono sa čime se ne slažu!
Slobodno misli da nisam dobar , ja Apsolut ti to i potvrđujem kroz pero Jasnovide Pesnikinje i govorim ti: ne računaj na moju dobrotu , jer da imam dobru stranu , to bi podrazumevalo da imam i lošu, a nemam, nemam je , samo sam Život i Ljubav.
Razumeš li sada zašto si ti smrtan a ja ne? Misliš da ti je konačnost od mene?
Ne!
Sam si svoja smrt jer ne vrednuješ Život koji je Ljubav bez kraja , ti vrednuješ samo svoje trajanje a svako trajanje je omeđeno početkom i krajem…
Ne krivi me i ne duži, dužniče i moj i svoj , čoveče, nesrećna Ljubavi moja.

 

Copyrgiht © Nena Miljanović

 

Oko na nišanu
Prst na obaraču
Po zakonu jačega da osvoji
I nagonu slabijeg da odbrani
U sukobu sile i straha
Uz buku bubnjeva daleko od razuma
Preko krvi stratišta
I pepela zgarišta
Koracima od sedam milja
Maršira čovečanstvo unazad
U praistoriju i vreme čopore i zverstava
Jer
Kad progovori oružje u rukama
Zaćuti poražen Bog
Zbog nadmoći uma koju je uzalud dao
I sumnje u sebe
Jer stvarao je jednakog sebi
Stvaraoca svetova
Sa božanskim darom ljubavi
Zbog greške u svome delu
Gluv je
I za blagosiljanja pobednika
I za proklinjanja gubitnika
I nije ni na čijoj strani
U ratovima
Gde prvo pogine ljubav
Pa Čovek u čoveku
I Bog u ljudskosti…

 

copyrgiht © Nena Miljanović

Како пронаћи тајну за нову оплодњу
И процват живота.
Коме је дата моћ да дан сатре ноћ
И ноћ сване да дан постане.

Стварање не сме да гази дан без скрупула
јер светлост,огромна аура и малом
човеку-диву нуди да пламти,
јер природа хоће надмоћ,
да коси и руши по људској планети.

Човек је тражио решење од искона
у борби да нити своје веже
за вечност а не уништење.

Природа тке на разбоју своме
уз бол, горчину и опомене.

Ако човек човеку остаје вук,
нада да је довољан самоме себи,
био би содомски погром,
па задњи Адам неће имати смисла
за ново време, трајање и помирење.

Природа ће постати амалгам без духа,
човек би био без моћи
да космос испита, открије нове наде,
оваплоти своје снове
кроз векове.

Човек има дар да постане космички госппдар,
да ритму природе подари моћ,
ил’ себе претвори у немоћ,
измисли пламтећи ход планете,
одузме хемији епрувете,
обесмисли небеско треперење,
па немају коме да трепере
звезде и комете.

Драгош Павић

Zaspala Evropa, snom anđela spava,
i ne sluti šta se noćas na javi dešava
Buji, paji, buji, paji, Amerika peva,
buji, paji, buji, paji, a Evropa sneva.

Buji, paji, buji, paji, nezrelo derište,
pevaću ti uspavanku i ne ustaj više.
Pitali su Ameriku zašto tako peva!?;
“KAD JE DETE NEDORASLO BOLJE JE NEK SNEVA”.

Milovan Petrović