Аутор: Filip Miletić

У јеку времена оних који се славе,

Приватне боли постају јавне.

Гледамо таму, бол и јад,

И заборављамо то како је бити млад.

 

У јеку времена где човек постаје роб,

Тајне метала, полако постају наш гроб.

Лењост нас води ка новоме сунцу,

Само да слетимо са пламеном у срцу.

 

У јеку времена где нема хероја,

Слаби су јаки, али без броја.

Мачеви тупи и кретање тромо,

Постајемо оброк трудећи се помно.

 

У јеку времена где живот је кратак,

Губимо вредност малих детаља.

У јеку времена где љубав се рађа,

Само је мржња од исте млађа.

Povorka je crna, a nebe je belo,

Dok suze, u svim tim kristalnim ocima,

Dokazuju da kao zatvorena vrata, srce ima kljuc.

 

Povorka je crna, a nebo svo sija.

Ptice iz krosanja jos ne znaju da lete,

Ali zato pevaju svoje tajne svakome koga se sete.

 

Povorka je crna, a nebo se smeje.

Sunce kao jedini ratnik seta visoko nad glavama ispod sesira,

A mi, puzimo u crnome odelu, u redu bez kraja

 

Povorka je crna, a neba, neba nigde nema.

Prosli su sati onoga veselja,

Prosli su dani ljubavi i smeha,

Ali povorka, nigde, kraja nema,

Samo jedna, tuzna, u pogledu, izgubljena cesta.