Категорија: Uncategorized

Nešto bi sad o vaspitanju,
u ova smutna doba
čovek se rodi nevin i čist
no ipak je kvarljiva roba.

Mene su moji otac i majka
spremali za drugo vreme;
“Radi pošteno poturi leđa
ponesi i tuđe breme”.

“Ne trči za novcem po svaku cenu
svaki je čovek tvoj brat,
zbog novca ljudi postaju zli
zbog novca se vodi rat”.

Tako me učiše još mnogo čemu;
“Život baš nije lak”.
A kada odrastoh oni me poslaše
pravo u zverinjak.

Drugi su svoju decu
niz “vodu” pustili pa kako im bude,
I eto svi danas kažu,
“Baš oni izrastoše u ljude”.

Postaše vladari svetom
novac im ikona prava
sve ono zašta žive
posta im srebro i “slava”.

I moji od mene stvoriše “čoveka”
tu nema,… ma…svaka im čast,
ja imam na leđima breme
a drugi novac i vlast.

Sada zavidim Atlasu
njegovo breme je manje
previše tuđeg tereta nosim
tako bi menjao stanje.

Upitah starca jednog;
“Treba mi možda škola il’ zvanje!?”
Starac se mudro nasmeši i reče;
“Za tvoje stanje, krivo je vaspitanje”.

Milovan Petrović

PESNICI

Dolaze drugačiji na svet
Sa ptičjim perom među prstima
I crvenom mastionicom u prsima
Nesrasle grudne kosti
(ko rana im zjapi u nedrima)
Sa očima spreda i na potiljku
(za prošli i budući plač)
I Ahilovim petama na obe leve noge
Zlatoustim
Nikad im ne izrastu očnjaci za ujed
(bar u samoodbrani)
Gluvi za uvrede
Iako im je uvo veliko kao školjka piskara
(eho ljubavi njime osluškuju
i kad je od udaha manja i tiša
I kad je nema
sem u njihovoj misli
o nekom kom ni misao više nisu
čuju je
čuju)

Da li si noćas sanjala
i divne snove usnila
da li si svu noć nekoga
do jutra ranog ljubila.

Da li te zora izdala
kada je jutrom rudila
pesma te ptica dozvala
i iz sna probudila.

Da li su svi tvoji snovi
lepi ko zora rana
kad slavuj zapeva pesmu
kad budiš se nasmejana.

Da li sam u snu tvome
soko il’ gavran crn
ili sam možda samo
još jedan u šumi grm.

Možda me više ne sanjaš
možda ti drag nisam više
možda je daljina uspela
da me iz sna tvog izbriše.

Milovan Petrović

Tragač sam i lovac ženo
Ne nudi mi se
Pusti
Put do tebe da nađem sam
Sakrij se u slatki strah
Kao divljač iz gustog čestara
Viri ispod trepavica
Plemeniti sam lovac
Ne lovim meso radi mesa
Već lova radi
Ne oduzimaj prastaroj igri čar
Izazivaj
Podstiči nagone lovca u meni
Izmiči
Izmori me carska divljači
Odugovlači
I ja odlažem trenutak trijumfa
Kad kopljem pogodim cilj
I trzneš se i streseš
Bespomoćna i svemoćna
I ja sam svemoć i nemoć tada
Sav sliven u koplja vrh
Ističem
I sa mnom iskonska istina
Da si moj život i moja smrt
Krv moja gusta i puna te ne laže
Kao prazne reči ljubavi
Posle i pre…

Imam srce da bi volelo i da bi patilo..

Ne vidim te,
al’ snažno osećam ti damare.
Pružam čežnjive prste,
al’ izmiču mi tvoje namere.

Daješ mi ruku
al’ moja te ne stiže.

Fraktalno se rastačeš u etru koji dišem,
a ne udišem te..bežiš u nepostojanje…

Ti nemaš granice,
beskonačnost je tvoje lice.

Što te više ima,
to manje postojiš.

Što si mi bliži,
to si nedostižniji.

Lomim misli o titraje
dalekih zvezda.

Strah me…

Ne trajem dovoljno
da nađem ti korene…

Možda je već sve rečeno o njoj
možda su sve pesme već napisane
ipak bih i ja napisao nešto
nadam se da ima gde da stane.

Ona je rosa u prolećnoj travi
pupoljak što lepotu cveta krije
ona je zvezda što noću sija
i bez nje nebo lepo nije.

Ona je ta zbog koje srce
često poželi slobodu svu
pa grudi postanu tesne i male
radost se rađa tuge umiru.

Ona je nežna i tako jaka
sve tako vešto skriva u sebi
svojim pogledom svakog razoruža
pa ko je taku voleo ne bi.

Njene su oči tako blage
ponekad tužna je priča njena
ipak će tugu vešto skriti
onaje jaka ona je ŽENA.

Ona je žena majka i drug
ne znate možda zadaću njenu
ona je ta što može sve
i samo ona brine o svemu.

Ona je majka svih nas na svetu
i bez nje ni nas ovde nema
zato sa pravom tvrdim pred svima
ona je ŽENA i planeta je njena.

Milovan Petrović

Pospane ulice, umorni perači;
“Noć je baš bila duga”
I beskućnik jedan što besciljno luta
na licu život i tuga.

Nekad je tako srećan bio
imao svoj mali dom,
a sada usamljen ulicom luta
živi u svetu svom.

Niko mu više ne želi prići
bar to je priča stara
bezkućnik kažu i propalica
a izgled samo vara.

Ne tako davno podiže kredit
sledio snove je svoje
gradiće kuću malu malenu
samo za njih dvoje.

Devojka njegova mlada i lepa
mnogi bi za nju sve dali
svakoga jutra prolazi baš tu
jer radi u pekari.

Bankar mu reče da renta je mala
i da je imao sreću
da bi u drugim bankama dobio
samo kamatu veću.

Lažu bankari kao i uvek
đavolja to je fela
kad kamata počne naglo da raste
tad kažu; “…ma ko ih tera”.

I tako bankar uze mu kuću
nemade kredit da vrati
zatim se desi nešto još gore
želite i to znati?

Prolazi bankar ulicom često
u novom Jaguaru
i tako u njoj poseti po nekad
malu pekaru staru.

Pogleda bankar kasirku mladu
“Moram je imati za sebe
ja jesam zaista ružan i star
al’ moja kola vrede”.

Ne Prođe dugo i mlada “dama”
posta bankaru žena
a naš beskućnik ulicom luta
kažu da sreće nema.

Često i sada ulicom prođe
mislite zbog mirisa hleba!?
Pekara njega na ljubav seća
ljubavi malo mu treba.

Milovan Petrović

Ostavljam ti pesmu srcem napisanu
na belom papiru svakom našem danu.
Ostavljam ti u njoj mladost, naše snove
a ja moram ići jer daljina zove.

Ova će ti pesma znam uvek pomoći
kad’ posumljaš da ti više neću doćii.
Kad ti crne noći postanu preduge
kad poželiš nestati zbog bola i tuge.

Tad znaj da te volim, da si ljubav moja
da me u snu miluje samo ruka tvoja.
Da sam stalno tužan, da za tobom patim
da živim za dan, kad ću da se vratim.

I znaj da mi ova daljina ne prija
jedino si sunce što za mene sija.
Zraci tućeg sunca, ogrejat’ me neće
u tvojim je ljubav, obećanje sreće.

Milovan Petrović