Категорија: Sandra Miladinović

Reka moga zivota

Sanjivo prolece polako se nazire,

kroz vrleti moga kraja sunce prati me,

a, zubor reke sto tece opija moja cula!

Od nje mi se ne odvaja, zaspala bih na obali

tu –ja!!

Volela bih da spojim dobro i zlo

i ako moram da odem negde daleko,

lako se opet vratim,

mislima i korakom na prag moj stari….

Nece mahovina zarasti moje staze,

i crkva Svete Petke bice tu,

i moje mesto zvace se istim imenom!

Ljudi koje volim zivece ovde,

pevace kada tece vino ili  se pije rakija vruca,

brace kukuruze, znjati psenicu,

i svetlavci ce mi jednoga dana opet

sletati na ruku!

Sanjivo prolece polako se nazire,

kroz vrleti moga kraja sunce prati me,

a , zubor reke sto tece opija moja cula!

Od nje mi se ne odvaja, zaspala bih na njenoj obali

tu –ja!

Zubor zubori nesto govori-Rasina reka moga zivota,

Zubor zubori nesto govori- vekovima znana  je njena lepota!

© Miladinovic Sandra

 

Igra kosute

Igra u vrletima danasnjice,

gde opojna slutnja

zove san i misli na odmor,

podseca na nemilosrdnost

covecje prirode!

Ko kosuta oslusni sta nosi vetar,

susti li lisce jer se veseli zivotu,

ili te nesto vreba!?

Kao balerina popni se na vrhove

prstiju i odigraj najlepse

zaredom nekoliko pirueta!

Napravi jedan naklon

kao pred publikom,

i slobodno  sve u oci pogledaj

kao svetlost svemira,

i osetices kako se lomi,

kao krhko granje

razlog  svih   nemira,

i tvoj pogled doprece

isuvise daleko!

Aplauz ce te vratiti u stvarnost,

i dok energija oko tebe vri,

uplovices u luku mira,

da se odmoris i nastavis

s’ tim!

Sanjiva i nezna kosuta,

 a, u srcu lavica spi!

© Miladinovic Sandra

ISUSE

 Isuse, oci su ti melem za dusu!

 Nocas sam te sanjala,

 s’ tobom razgovarala,

o tajnama mudrosti i dobroti,

o prastanju!

Isuse, reci su ti nepisane knjige!

I kada cutis spokoj nudis,

ovoj dusi gresnoj,

koja se kaje trazeci mir

u mirisu jasmina i letu goluba!

Stajao si tu ispred mene,

bila sam kao nikada srecna!

Znam da to nije bio samo san,

jer jutros na uzglavlju sam

osetila takvu toplotu,

i jastuk je bio natopljen suzama,

osetila sam miris ruza,

a, nije im vreme!

Hvala ti, hvala sto skinuh ovo breme!

Isuse, ime ti je vecnost,

tvoje reci, suze olaksanja,

spokoj!

Oprosti sto sam cesto tuzna

jer znam – zivot je dar!

Sve boli ti si odbolovao,

dodji mi opet u snove bar!

To mi je dusi lek –zauvek!

Isuse…… Bozji sine,

kako ti je lepo ime!

 

© Miladinovic Sandra

 

 

 

DJORDJE

Da sam jela vita na onome bregu,

s’ vilama bih kolo ja igrala,

duge kose rasplela bih guste,

lepe oci kao nebo puste!

Niko nebi ni sanjati mogao,

ako sanak pokraj mene usni,

da mu misli citam tako lako,

kao tajna nada njime bdim!

U grudima price nepisane,

delila bih u igri vilinskoj,

pticama bih tiho saputala,

kosutama brizljivim kad prodju,

ali,onom lepom lovcu Djordju,

mirisom dah bi opcinila,

da ga uvek donese ko krila,

pa da prodje makar pored mene!

I tako mu nikad nebih dala,

da ostari, dusa da mu vene!

Do zadnjega casa voleo bi,

i voljen bi bio dusom celom,

jer zivot je kratak kao tren,

a, Djordje bi kuci omamljen,

vracao se uvek ruku praznih,

al’svaki bi dan  mu bio praznik!

Djordje, Djordje!

sladak si ko

grozdje!

© Miladinovic Sandra

Posveceno mom dedi Djordju Milojevicu, koji je umrao jako mlad,

ali ostao pamcen po mudrosti  i dobroti!

 

 

 

 

 

 

Mislila sam….

Mislila sam da ti u mome oku vidis bisera sjaj,

reku koja tece, preko drugih do okeana!

Nisam zelela da svoju dugu crnu kosu kratim,

a, tako se plasim da ostanem sama!

Pa zato pisem stihove i rime,

zato pevam  do poslednjeg daha,

i slikam pejzaze, portrete, i  time,

zelim da pobegnem od sve jaceg  straha!

A, gde je ljubav, godine prodjose,

gde se skrila ona, zaigrala sama?

Da li ce ikad  zakucati vila

i na moja vrata, makar bila stara!?

Ponekad osetim miris povetarca

i neka me jeza obuzme svu,

mora da je prosla kraj mene tiho,

ko da zvezda s neba hoda po tlu!

Mislila sam lako je voleti  i voljen biti,

do kraja se dati, znam ne moze svako,

i  nije mi zao sto volim, a boli,

ali, dugu kosu ne prezalih  lako!

© Miladinovic Sandra

 

ISTINA

Zivot bez bola i nije zovot,

jer onda sreca neznas sta je!

Zora posle noci raduje dusu!

Dok  rudi  i  kao ruza mirise,

ruka zeli zrak da opipa,

najneznije sto moze,

ko rajsko bice!

Ali,  znaj da kavez nece,

samo smetaju okovi!

Tu nisu potrebne brane,

ubojite strele ko otrovi,

vec sloboda  beskrajna,

nema sile ni obmane,

jer lazi sto se prodaju,

porusene mostove ne obnove!

© Miladinovic Sandra

ЗОВЕМ СЕ САЊА

Не тражи да будем нешто што нисам,
јер изглед често вара!
Нијагарини водопади мојом душом теку,
и купам се у месечевој светлости,
али, ја сам само Сања, која,
може да машта и воли до бесконачности, 
а, исто тако и да тугује!
Да мрзим, немогу и нећу,
изборила сам се давно с тиме,
само, не могу, а да ме не боли,
када неко светлост замени тамом,
и дозвољава вихорима да га одведу
на уличне тротоаре, где губи сваки смисао 
о величини душе! 

Сузе ми теку и немам мудрости да мирно 
гледам то!
Прегрмећу све! Спаковаћу у шкрињу знања!
И знај, ја могу бити све, 
и мајка и жена и заводница,
али, у свему ме љубав води!

Не тражи да будем оно што нисам,
јер изглед често вара!
Умрећу у пустињи сама док тражим оазу,
а, дођем ли до ње, ја овако безначајна 
и мала, 
пленићу и носићу са собом на длану
толико племенитости колико бих желела!
Ветровима љубав ћу разнети у све куте света!
Бићу срећна, а то ником неће да смета! Напротив!
Планета ће мирисати на руже!

Зовем се Сања!

© Миладиновић Сандра

 

 

Eva

 

Po secanjima,

ne bi se reklo da sam zlatna prasina

suncanog jutra!

Heruvim mi nije partner u tangu,

a, nisam ni ona zvezda kraj meseca,

sto tka s’ njim price iz noci u noc!

 

Eh! Toliko toga bih saznala,

recenice bi letele kao zvuci

Juzno americkih  karnevala!

Stranice bi se same spajale,

a, knjiga sama nastajala,

sa koricama od kristala,

sto svetle daleko kroz svemir!

 

Spustam stopalo u more,

sapat njegov je divan,

u zagrljaju sa njim opet tonem,

do bisernih daljina!!!

Neko me zove, ne cujem dobro!

Stremim dalje u susret beloj ladji

sto izvodi piruete po talasima!

Kako je divna, izmisljeno lepa!

Kapetan licno mi mase,

to njegov glas je bio,

brine se kaze, da galebu nije slomljeno krilo,

a, opet sada vidi ljudsko bice!

Hvala, putnice, hvala- kazem!

Ja jesam malo zalutala,

ali, ne zalim, jer mi je sada dusa puna,

imam snage da se nazad vratim,

s biserima  u kosi, a nisam sirena,

vec samo jedan osecajna, nezna i

krhka zena, zeljna  da ne drema,

vec da zaviri u skrinju

prastaru i sakrivenu!

 

Evu-prvu zenu!!!!

 

© Miladinovic Sandra

 

 

OSMEH

 

Tu pred  Novu godinu

setam nasim gradom!

Majka kaze:”Cekaj tu, brzo cu! “

Rekoh:”Da ,cekacu!”

Tad pogledah krisom

u izloge pune svega i svacega,

slegnuh ramenima!

 Cekam, a nje nema!

Tako  videh samu

u gomili sveta,

malu plavooku, kako tuzno,

gleda!

Bas u mene gleda!

Pidjem joj i pitam

sto je tuzna tako?

 Pruzim joj bombonu,

mozda iste slatko!

Ona samo cuti, nista ne izusti,

suza topla kanu niz taj obraz pusti,

i tek tada rece tiho, jedva cujno

:”Zeljna sam kolaca, onih belih finih,

preko cokolada, hleba mekan divni!”

Rece, posrami se,tako porumene,

pogleda u zemlju!

To oko umilno, a ko ruza vene!

Osecam se krivom jer samo tren pre,

 gordo  majci rekoh

da sam jako ljuta i da zelim lutku!

“Pa sta sto je skupa!?”

Mama stize, smeje se,

zagonetna li  je!

 U ruci joj kutija  sa  crvenom masnom!

Pruza mi je nezno i milije kosu!

A,  ja vidim tu je i slatkisa puno!

Tad osetih neku preveliku zelju,

tako silnu, snaznu, i od dana belju!

Rekoh:

“Mama, shvati, moj andjele dragi,

lutku i kolaca dajem plavookoj!”

Mama klimnu glavom.

Zagrli nas obe!

Od Boga je dar, pruzi drugom,daj!

Dusa ce  ti narasti, osmeh bice plam!

 

© Miladinovic Sandra

 

Biserne priče 

Kada mi pogled odluta
do one vratnice iz detinjstva,
i sokaka gde sreća i sad spi,
sećanja mi naviru,
magla padne sa očiju,
nebo nada mnom bdi! 

I osećam miris sena sa tavana,
i dunja ispred gradine,
čujem petla što rano me jutrom budi!
Vidim brata modrog od dudinja,
sestru što priča o prvoj ljubavi,
čujem žubor moje reke ljudi!

Kako me sreća obuzme,
kao one kiše letnje,
kada se kapi slivaju niz lice,
i ja se vrtim!
Il’ kada hrlim u brda,
sa omiljenim psom,
dok moj glas odjekuje
niz šareni dol, a ja ništa  i ne slutim! 

Настави са читањем “BISERNE PRIČE – Miladinovic Sandra”