Категорија: Sandra Miladinović

НОЋАС

Ноћас се миш и мачка друже,
дрво и камен од шале пуцају,
на небу из магле јецају звезде,
смрзле се гране усахле љуљају…

Ледени дах се отима тихо,
птичји је цвркут дубоко замро,
а све што живи боје је свукло,
у белило пресвукло се и небо плаво!

Ех те самоће нисте видели,
ни тога вела преко свих чела,
по негде се лула мира надвила,
док цвили чета шуме крај села…

Сребрна прашина пада са кровова,
личи на магију тихе сеобе,
кога све неби с’ногу оборила,
кад јој се хоће, кад јој се прохте?!

Ух куд се дела сва она јека,
сви они лептири сунчане барке,
како је ноћас снажна и смела,
ушла у снове нејлепше бајке!?

Дал сви вољени поветарци,
под земљом почивају као нестали,
изданци опијени бауљају,
и свој трен чекају дубоко заспали!?

Ноћас кад миш и мачка се друже,
док дрво и камен од шале пуцају,
на небу из магле јецају звезде,
а смрзле се гране усахле љуљају!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ЛУТАЊЕ

Туга ме мори, јад и чемер,
срце ми бије ко’да ће стати,
о Боже драги како ме боли,
и зашто овако душа пати?

И тако без даха останем некад,
и као камен стане међ’ груди,
ко’ да прах праху одлази тихо,
ти су тренуци бескрајно дуги!

Па зар ми љубав не значи ништа,
и чему слути сва слабост моја,
то што сам човек учини себи,
свашта и свако, лошег су соја!

Нестану тако сви поветарци,
све речи које узалуд теку,
и жеђ се слије помахнитало,
у само једну, једину реку!

O врло често снови су стварност,
конфузија што мира неда,
по неки нам се оствари тако,
разум затаји разлог….шта треба?!

И како даље, зашто и с’ чиме,
пролази живот, узми шта можеш,
шта ли се може мерити с’тиме,
ако не умеш себи да отмеш?!

Онда осетиш, небески порив,
устаје, буни се и мира неда,
у огледалу неко је други,
твојим те лицем упорно гледа!

По нека бора, ал’очи благе,
неспретно крију од себе тајну,
оног ко није сломила судба,
нема ни шансу за вечну славу!

О, остави ми љубав што пече,
и ону слабост што душу пара,
то што сам човек учини себи,
прича је моја, ал’ врло стара!

Прастаре су јој корице жуте,
слова већ бледа као да лебде,
нисам је сита, а стално читам,
и вечно лутам тражећи Тебе!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ГЛАД ЗА ЉУБАВЉУ

Две сенке једне улице,
шарају лицима пролазника,
трепере као најближе звезде,
крстаре крошњама заводника…

Нису ли то два стара знанца,
две сродне душе стигле из раја,
уз много, много ожиљака,
долазе и иду до бескраја….?!

Понекада шетају, као кад лете,
понекад плешу тако близу,
немају сна ни испод камена,
непрестано их цвркути стижу…

Забораве се у прамену косе,
жељи да виде више срећних,
кроз колико само промашаја,
осташе сенке, незнањем грешних….

У нади да помаља се зрак једне зоре,
када се рађа изненађење,
помало стрепе скривајућ’ лица,
дрхте од страсти скривене жеље…

И тако када ветрови крену,
као таласи кад алге прену,
помуте, заплету судбине вите,
у нади да постаће љубави сите!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ПОСТОЈИШ ЛИ?
О што сретох те сада,
кад тако близу је равница,
све јачи мирис тамјана,
а очи тишина лица…?!

Што те не сретох јуче,
кад звезда ми у шаци беше,
била сам газела тада,
од које страхови беже?!

Ти можда знаш да волиш,
ал’ како то да знам,
речи ми не значе ништа,
све да си и сам Цар!?

Можда си стрпљења пун,
моја си половина,
али то је претпоставка,
апстрактна и заводљива?!

Што те не заволех давно,
душе невине, наивно,
када је незнање било,
разлог да волимо правилно!?

Зашто те не препознадох у маси,
док учио си да дишеш,
желео страсно да љубиш,
волео писма да пишеш?!

Овако пропустих све,
а ти би баш да ме волиш,
о љубави много сад знам,
и питам се да ли постојиш!?

Миладиновић Сандра Мајра

КАКВИ СУ ДРУГАРИ ПТИЦЕ

Какви су другари птице
како сложно јатом језде,
ко да војска парадира,
ко да небом сјаје звезде!

Малочас су надлетале,
крововима нашег села,
то су биле станарице,
крила су им баш весела!

Веселе се зимском сунцу,
пируете небом чине,
и зраци се њима диве,
па шарају од милине!

Прва задња, задња прва,
мењају се без галаме,
надгледају своја гнезда,
оголеле нежне гране!

А у јесен цела ниска,
селица је на пут пошла,
надлеташе дуго долом,
док их жеља није прошла!

Остале су успомене,
тиха поља, пусте стреје,
чекају их станарице,
тајну чува снег што веје!

Оживеће старе жеље,
сви титраји из давнина,
оног јутра кад са југа,
крене снажна птица плима!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

БЕЗИМЕНА РЕКА

Једна река вечна,
самовољна тајна,
безимена тече,
плави поља равна….

Тече благородна,
снажна и хировита,
понекада блага,
ко у касу копита…

Тече незасита,
понекад завири,
испод сваког камена,
не зна да се смири….

Узалуд је некад тражим,
нестане ко’ загонетка,
у инат се негде скрије,
остави ме да је чекам!

Воли тако да болујем,
или можда већма љута,
што сам леђа окренула,
тој лепоти безброј пута!?

(с) Миладиновић Сандра Мајра

БЕЗВРЕМЕНА

Треба ми већа нада од ове,
немој да чекаш плам је све тиши
извор све бржи тутањ копита,
свод је све даљи, месец све виши!

Помисли некад како је мени,
дрхтаве руке склапам под небом
длан се са дланом меша, соколи,
главу окрећем за звездом ведром!

Дал ми се смеје, и дал је моја,
доноси ли ми изненађења,
ил’ можда неко исто ко и ја,
верује да је пасија њена!?

Онда занемим, нестане румен,
ко’ да ми долазе суђени часи,
и шетам сетна, замишљена,
у магли људи копним се, гасим!

Моја улица постаје пуста,
речи су стране и непознате,
куд ли се дела она недеља,
и она врата ко ли ми запе?

Осећам срце у недрима,
гребе ме суво грло ко ножем,
питања да ли сам безвремена,
и постојим ли, сама се множе?!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

УВЕК ЈЕ ГРЕХ ВОЛЕТИ СИНЕ!

Данас је грех волети сине,
Грех је веровати у светлост звезда,
Научи зато да живиш с’ тиме,
Буди као птић, полети из гнезда!

И не чуди се што ће ти књига
Често једини пријатељ бити
А крив ћеш бити што ће ти слово,
Знање и мудрост из чаше пити…

Не причај сваком да си ко река,
да си ко галеб над океаном
Никада ти неће опростити,
Што летиш боље с’ дубоком раном!

И смех твој биће опорог укуса,
Твоја доброта, реч која вређа,
Кад савест сине постане нечиста
мутан је поглед испод веђа…

Издаја није трен, већ вечност
Плешће се стално у твоје риме,
Највише заболеће што ће камење
Многи бацати на твоје врлине…

За пријатеља срце ћеш дати
Али да прави је нећеш знати
Онако док иде ти све од руке,
Док си на трону усред луке…

Проћи ће године веселе, луде,
Проћи ће и оне тужне, големе,
Куда све воде назрети можеш,
Ти добро чини уз свако бреме…

Ако ми одеш негде далеко,
Никад се немој одрећи Крста,
Ни своје Мајке, ни ових поља,
Јер твоја душа постаће пуста!

Знам, знање може много да боли,
Што више знаш бол је већи,
Лепи мој анђеле ради шта волиш,
Али се Српства немој одрећи!

Можда ћеш знати језике многе,
Метрополе ће ти бити на длану,
Сви ти тргови и улице широке,
Кад гране сунце окрени главу!

Данас је грех волети сине,
Увек ће бити, тако је вазда,
Ти не дозволи да те то сломи,
Убила би те небеска казна!

Кад једном прође време лутања,
Пронађеш себе и осврнеш се,
Можда ме неће више бити,
Ал’ кућни праг чека на тебе!

Чекаће те они врбаци,
И моја душа лутаће њима,
Долети с’ птићима,рођено моје,
И мајци Србији рашири крила.

Немој да замераш среброљупцима,
Опрости браћи због незаситости,
Увек је грех волети сине,
Али је најтеже човек бити!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ЧОВЕК ЗВАНИ ВУЛКАН

Испред себе видим
лавину осећања
и плашим их се,
а човек звани љубав ,
је избезубљен због
моје неверице…

Испред себе осећам
мирис тишине,
па ипак загонетана ми је,
А човек звани машта
експлодира у безброј,
звезда на нашем небу…

Испред себе,
тик до дрхтавих усана,
осећам мирис других,
а човек звани вулкан,
пркоси мојим немирима
у недрима!
Ми смо тек скупа једно!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

БРЗО МЕ ПРОБУДИ

Сањала сам ноћас твоје смеле руке,
и очи што нису лагале ме никад,
шаптао си тихо да усуд постоји,
од милине стопих се и остадох тиха…

Мене у истину боле та сванућа,
када ме сву плаху дочекају јутра,
из ока ми крене једна суза бистра,
која реком тече од данас до сутра…

О зар снови нису само пука стварност,
и зар ноћи нису само део дана,
па док чекаш болно да се деси prasak,
под звездама цвета тај пупољчић лана?

И питам се тако шта мучи војника,
шта мучи незнанца што сулудо броји,
и док конац троши клупко само мрси,
док испија чаше, тугу само роји…!?

Заморе ме увек речи које ћуте,
очи које блуде као загонетке,
не знају шта хоће, ни куда да иду,
и кога год сретну само су чин сплетке!

Ја верујем теби и сновима својим,
а шапату твоме што је радознао,
очима рећи ћу.. јер лагати не знам,
да ноћи су наше тајно огледало!

И нико нам неће одузети срећу,
ни пролазност, нити радознали људи,
од свих смо слободни у вечности знани,
успавам ли се, брзо ме пробуди!

(с) Миладиновић Сандра Мајра