Категорија: Ljubisa Ž. Vojinović – Majstorovski

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

Једно зло се појави из таме,
и сокаком поче да се ваља,
а онда се са добром сусрете,
па режећи, обрати се добру:
„Што се зориш и с чим` се поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
са чим` мислиш мене уставити,
згазићу те у првом кораку!
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
свако добро пред собом сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Ја све радим по своме мераку,
па и тебе лако ћу самљети,
и слободу имам безграничну,
моја ријеч вазда је последња“!

Тада добро, ка злу се окрену,
па у очи, право га погледа,
и грохотом њему се насмија,
па му онда са поносом рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо различита,
и немамо ништа заједничко!

Међу нама кањон је дубоки,
ти не можеш мени наудити,
то су само твоје луде мисли,
пусте жеље и ружна ти хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Ти у тами задовијек живиш,
и у мраку ти стално боравиш,
па на свјетлост када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубини мрачнијех амбиса,
те је твоја свијест помућена,
због тога си, само за жаљење!

То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
ал` превише када се надуваш,
само себи, тијело изједаш.
Сучиме се, предамном шепуриш,
кад ти храброст, заправо и немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити имаш једног пријатеља,
поред себе нико те не воли.

Путеви се наши укрштају,
и ми ћемо, често се сретати,
ал` ја срећу људима доносим,
Бог и правда, на мојој су страни.
Мом` виђењу сви се обрадују,
мој лик људи воле и поштују,
и цвијећем мене даривају,
а Сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и блиставост вјечиту му дају.

Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја,
јер Свевишњи тако свијет кроји,
и Бог вазда иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ голи сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у понору мрачнијех амбиса“.

То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима на користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у понор дубоки,
дроб сопствени, себи да изједа,
док биједни живот не оконча.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи од његове куће“.
Из Старог Завјета

Нови Сад, 2018 љета Господњег

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

На измаку двадестог’ вијека,
на Балкану, поче ратна дрека,
Југи не би` спаса ни лијека,
свак` наслути, да ће бити звека,
и тад многе обузима воља,
да се лате топова и зоља.

Те, хиљаду девете стотине,
деведесет и друге године,
про Балкана, пламен рата лиже,
па у земљу, Херцег- Босну стиже.

Одлијежу горе и планине,
све од Уне до зелене Дрине.

Земљу руше, изнутра и споља,
брзо дође до страшног покоља,
наста` доба јада и лелека,
крв замути воду од ријека,
људске главе, висаху са коља,
и са крвљу натапаху поља.

Свак’ се тада, на оружје диже,
и на груди реденике ниже,
а са стране сплеткари и мути,
све мислећи: „Други ће гинути“!

Загрмјеше топови и мине,
зла ће многа људи да учине.

Тад враг црни Другог свјетског рата,
повампири старога џелата,
који јурну на Србина брата,
да му стави омчу око врата.

Опет Давид против Голијата,
брани земљу од ђавољег’ јата.

Сви смо, некад, били једно братство,
док трајаше Немањића царство,
из времена Немање Стефана,
и босанског краља Котромана,
и чувеног Стјепана Косаче,
све од Двора па до Сремске Раче,
бјеше земља српскијех племића,
од Јакшића и Војиновића,
и Косача и Томашевића,
кад сви б`јесмо истог национа,
док не дође двоглава сотона.

На три вјере браћу подијели,
и то бива на свијет бијели,
па сад туђин, свима капу кроји,
многе мржњом великом задоји,
зло нас снађе од тога кукоља,
и ако смо из истог пупоља.

Али Срби Републике Српске,
добро знаду те душмане мрске,
овог пута наивни не бјеху,
и то нам је сада за утјеху,
те оружја сложно се латише,
и огњишта своја одбранише.

Босна поста’ крваво бојиште,
многе мајке, кукају и вриште!

Срби у том` јаду и бунилу,
послушаше с Јахорине вилу,
и на срећу од првијех дана,
задобише вођу Радована.

Вила позва са Озрена вука,
па дозива с Грмеча хајдука,
витезове од града Дрвара,
Невесиња, Гацка и Мостара,
соколове од града Требиња,
и рисове љуте од Србиња.

Марширају српске дивизије,
cа чувене горе Романије,
и с Влашића кршнијех младића,
и горштака с високог Маглића,
и још више храбри Граховљани,
сви одлучни, да се земља брани.

Елитне се формирају трупе,
стижу борци из Босанске крупе,
лете Срби са обале Дрине,
сваки спреман за вјеру да гине.
Још ту ето делија с Мањаче,
рухо ратно на себе облаче,
и још браће од Мркоњић града,
Богу хвала, те слога завлада.

Српска војска утврђује шанце,
а душмане нагони у кланце,
па витешки уз борбу велику,
бране Српску дичну Републику.

Ратко Младић командује војсци,
а закле’ се на српској тробојци,
бјеше примјер часнога војника,
храбар човјек гвозденога лика,
војсковођа каквог нема брале,
хвала теби Ратко генерале,
што заслуге твоје су велике,
за стварање Српске Републике!

Од Зворника па до Бања Луке,
бјеху Срби на велике муке,
ал’ јуначки своју груду бране,
и све ратне издржаше дане,
док не дође деведесет пета,
и признање цијелог свијета.

Свима нама, сад је Српска дика,
одговорност такође велика,
што западу она много смета,
јер у задњих шест`отина љета,
Србин није мога` да почине,
поготову западно од Дрине,
а сад, у сред` тога вилајета,
Српска земља, поново процвјета.

Шта је било, нек се припов’једа,
народ Српски, више на се’ не да!

Спољна сила јака је и дрска,
ал’ се брани Република Српска,
што је језгро српства и слободе,
нек најбоље вође је предводе,
нек Бог драги, чува је и пази,
све док Сунце к западу залази,
и док зоре са истока руде,
да нам вјечна и слободна буде!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Свак је рођен, за по једном мр’ети,
ал’, част и брука, живе довијека“!
П.П.Његош

Јахорина, 2015 љета Господњег

ШТА НЕ МОЖЕ ДА СЕ КУПИ

Увек добро размислите,
шта је битно а шта није,
и шта вам је понајпрече,
и од свега најмилије.

Чист је образ и поштење,
пут који нас води к срећи,
здравље мора да се чува,
ал` и знање ваља стећи.

Мир у души кад имамо,
и кад нам је савест чиста,
тад је наше срце пуно,
а лице ће да нам блиста.

За богатством које стичу,
људи своје здравље рабе,
кад оболе, све би` дали,
ал` тад им је све за џабе.

За новац се купит` може,
много тога у животу,
али купит` не можемо,
здравље, памет и доброту!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Онај, ко тврди да с новцем може све постићи, будите увјерени,
да тај, никада није имао новац“.
– Оназис Аристотел, грчки бродовласник

Петроварадин, Илиндан 2018 љета Господњег

УНУЧЕ

Има разних достигнућа,
које живот све доноси,
али једно посебно је,
са којим` се свак` поноси!

Унуче је пупољ` нови,
и наставак покољења,
што човјеку потврда је,
за највећа остварења.

Од те среће нема веће,
Божјом вољом када бива,
када човјек то дочека,
с унучетом да ужива.

Па, шта може бити љепше,
и људскоме срцу драже,
но, унуче, кад ти „деда“,
умиљатим гласом каже!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Од мушкарца се, у животу, очекају четири остварења:
да створи дом над главом, да стекне пород, да засади
дрво у свом дворишту и да напише књигу.“
Персијска пословица

Нови Сад, септембар 2019 љета Господњег

УЧИТЕЉ

Одавно ме обузима жеља,
да опишем позив учитеља,
и кроз пјесму да назначим сада,
сваку важност учитељског рада.

Знајте добро и стари и млади,
да он, поса` јако битан ради,
и да дјеци, после учитеља,
најважнији, лик је учитеља.

Учитељ нам прва знања даје,
и вјечно нам у памћењу траје,
он код дјеце, уз корисне „муке“,
гради темељ науке и струке.

Кад с мислима у прошлост полетим,
радо, мог` се, учитеља сјетим,
емоција душу ми опрхва,
јер ме слова научио прва.

У вихору животнога сопства,
и у току цијелога школства,
за напредак друштва и државе,
главни поса`, учитељи праве.

Зато молим власти отаџбине,
да се боље о њима побрине,
и да више учитеље плаћа,
то се друштву вишеструко враћа,
за рад` добра, напретка и мира,
нек најбоље учитеље бира!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ову пјесму посвећујем мом драгом, већ давно упокојеном
учитељу, Петру Перу Цвијовићу, који је био учитељ мени

и мом брату Момчилу и мојој сестри Драгињи.
Равна Ријека, О.Ш. „Алекса Бећо Ђилас“, мај 2023 љета Господњег

ОДА СРПКИЊАМА

Започет` ћу пјесму ову,
с љутим бојем на Косову,
јер је, после тог` страдања,
дошло доба робовања,
те је много удовица,
уплаканог било лица.
Ал` још пуно би` ратова,
ђе изгину витезова,
које пјесме величаше,
што бранише земље наше,
ал` женама како бјеше,
и шта оне поднијеше?!

На плећа је српска жена,
изнијела сва бремена,
уз све муке и болове,
и све јаде кроз в`јекове,
биће тешко у редове,
описати пјесме ове.

Док су мушки ратовали,
на жене се терет свали,
и док у том` јаду вене,
црну крпу заођене,
и да буде мука већа,
жени паде све на плећа.

То је тако вазда било,
ал`се често гријешило,
те нијесу српске жене,
кол`ко треба похваљене.

Кад пјесници ово схвате,
нек се свога пера лате,
па ту тему нек обраде,
и опишу женске јаде.

О женама нек се пише,
да се знаде много више,
за прегнућа српских жена,
и подвиге кроз времена,
да њима да признање,
за херојство, ништа мање.

Храбра, мудра, с много дара,
од ничега пуно ствара,
у јадима вазда била,
ал` је пород одгајила.

А примјера безброј има,
кад та мука дође њима,
да остану саме с ђецом,
с милим Богом и са свецом.

У сред` тешке немаштине,
муж одлази ђе се гине,
док он брани отаџбину,
жена чува нејач њину,
и док он је на бојиште,
њој у кући ђеца вриште,
о којим` се она стара,
а душу јој страх разара.
Жене тешку битку бију,
да огњиште кућно свију,
из петних се жила труде,
да војника нових буде.

Зато српској жени хвала,
што је све то издржала.

Свети грал су српске жене,
кроз њихове чврсте вене,
крв јуначка вазда тече,
зато, мора да се рече,
да су оне соколице,
што рађају перјанице,
и јунаке све те славне,
е, зато су оне главне.

Наш је народ много страда`,
тукло га је сваких јада,
ал` су наше сестре, мајке,
баке, тетке, стрине, снајке,
уздигнута горда чела,
дизале нас из пепела,
све изнова почињале,
и гене нам очувале,
рађајући птиће нове,
за будуће соколове.

Српске жене, част ви свака,
ви сте примјер од јунака,
и расадник свег` живота,
и узор сте свих љепота,
с овом пјесмом и римама,
захваљујем сада вама!

Аутор: Љубиша Ж.. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, осми матр 2023 љета Господњег

КАД САМ БИО МАЛИ

Кад сам био сасвим мали,
свакако су мене звали.
„Злато“, ме је звао тата,
носећи ме око врата.

Мајка ме је, „Сунце“ звала,
и брижно ме неговала,
и уз мене увек била,
и од зла ме сваког крила.

„Срећо“, ме је звала баба,
на мене је била „слаба“,
па кад нешто по злу крене,
штитила је увек мене.

„Соколе“, ме звао деда,
код њега се знало реда,
али ме је свуд` водио,
и свачему научио.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Паметни родитељи допуштају својој деци,
да по неки пут и погреше.“
Махатма Ганди

Мајсторовина, јул 2018 љета Господњег

ДЕЧЈА МОЛБА

Ви, одрасли, не умете,
да, нас децу, разумете,
па, рад` неке мале штете,
ви грдите своје дете!
Што си тако суров свете?

Љутите се због ситница,
ил` некаквих глупих трица!
Ми смо, ипак, само деца,
зашто, да нам срце штреца,
и толика диже бука,
због нашега несташлука?

И када вас умор свлада,
од напорног неког рада,
и у вама бес превлада,
сетите се, ви, баш тада,
да то исто нисте знали,
ни ви, кад сте били мали!

Зато тада застаните,
и дубоко удахните,
онда „ручну“ повуците,
мало више размислите,
своје нерве опустите,
и на децу не вичите.

Ми не знамо, ал` ви знате,
треба савет да нам дате!
Па све тате и све маме,
маните се так`е драме,
и млаћења празне сламе,
добра нема од галаме,
већ ће бити само штете,
коју трпи ваше дете!

Знамо да то није лако,
али треба радит` тако,
ми ћемо вам рећи како,
поступите баш овако!
Рад са децом тражи дара,
ал` реч лепа, све отвара,
вреднија је од свих пара,
од ње има увек ћара,
јер у души срећу ствара.

То сад добро упамтите,
и увек се потрудите,
да дечицу не грдите,
већ их често похвалите,
и уз осмех то радите!

Од када се дете роди,
ка томе се циљу ходи,
да његовом бићу годи,
да му ништа не нашкоди,
све битно се на то своди,
радост душу да оплоди.

Одраслим` се деца чуде,
што им некад строго суде,
јер за љубав деца жуде,
и не воле кад се куде!

Зато, нек се сви потруде,
да осмеха чешће буде,
што га више деци нуде,
даће од њих боље људе!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Деца често говоре истину. Штета што немају више ауторитета.“
Мађарска пословица

Петроварадин, октобар 2019 љета Господњег

ОДА ЗАНАТЛИЈАМА

Ковач, зидар, тесар, столар,
кројач, бравар, кујунџија,
пушкар, бачвар, грнчар, колар,
ткач, обућар, симиџија!

Дрводеља, лимар, кожар,
стаклар, стругар, бунарџија,
бербер, златар, штампар, књижар,
молер, корпар и сајџија!

Кад је ствара` занатлију,
Бог му даде пуно дара,
да направи све што треба,
и вриједност нову ствара.

Све те људе, Он обдари,
са умјећем и са знањем,
зато `им се ево клањам,
са великим поштовањем.

Сви мајстори, од заната,
уложиће пуно труда,
да њихове руке златне,
направе нам` многа „чуда“.

Док по овој Земљом ходим,
и све док ме Сунце грије,
поштоват` ћу часни позив,
од свакојег` ЗАНАТЛИЈЕ!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Да би неко био добар мајстор, он прво мора бити добар човјек!
„Без алата, нема заната.“ Али, без добрих и правих занатлија,
Не би било важних нити адекватних алата!
Аутор

Нови Сад, Занатски дом, на Савиндан 2019 љета Господњег

ОДА ИНЖЕЊЕРИМА

Они су људи, који мало зборе,
и не троше време на празне приче,
ал’ они, велике изуме створе,
зато, нек` њима хвалоспев се кличе!

Те људе поштујем, што све то раде,
што сва та „чуда“ смишљају у глави,
те памет њихова и нама даде,
олакшан посао и живот прави.

Да није било њиховога труда,
прегнућа многих и бистрога ума,
не би ни било свих техничких „чуда“,
и многих, за људе важних изума!

Е зато, човече, кад небом летиш,
путујеш у возу, ил’ бродом пловиш,
ил` се удобно у ауту возиш,
и многе руте далеке пролазиш,
уз помоћ џи – пија, путеве тражиш,
и на свом` мобилном слике „направиш“,
ил` можда, до стана лифтом долазиш,
а у свом` стану, све даљинцем палиш.

Сва та „чудеса“ смислили су људи,
да свима нама, лакши живот дају,
и да л` се, сад ико, пита ил` чуди,
ко су стручњаци, који то стварају?!

Сви, до задњег`, техничке су струке,
а спретне су и умјешне руке,
и с великим знањем из науке,
који с радом и са много муке,
све ураде прецизно по мери,
то су знајте, људи инжењери!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Ову пјесму написах, у знак захвалности свим инжењерима, из разних области природних наука, који су сасвим сигурно, својим изумима и иновацијама, олакшали живот и рад васколиком људском роду. Не постоји ни један човјек на земљи, који свакога дана и то више пута, не користи разне уређаје, машине и апарате сваке врсте, а да при томе, вјероватно и не размишља о њима, о њиховом начину функционисања, као и о томе, ко је и како сва та „чудеса“ осмислио, а онда их и у пракси, физички направио и оспособио за употребу и коришћење. Хвала инжењерима!

Нови Сад, Илиндан 2014 љета Господњег