Категорија: Danka Avramović Mijatović

Лумпујеш ноћас, драги Месече,
као момак уочи венчања.

Испијаш боце рујног вина
к’о нектар с поломљене гране, вадећи запушаче киселости жучне.
У трену сагореваш осећање.

Господар си плаветног царства,
у харему звезде љубиш,
у раскоши нестрпљивог шапутања,
и режеш снове пламеног драгоцења.

Разливаш светлост очајне таме,
од небеских брегова
на земљу ће пасти
кључала кап отровне жеравице,
да, по рођењу, магла ме угуши
и доживим последње боли заблуде.

Лудуј, ноћас Месече драги,
разби све кристалне маште моје.

Погрдне речи избаци из свог срца,
као што песник чини са вишком својих стихова.
Лутај ноћима,
уживај у прошлости камених сећања,
што живи у твојим веселим мислима
и верног неопроста.

А, кад мени буде воља
отковаћу и распустићу све своје реченице
поређане као возне шине,
и сваком облаку на небу
и мом рањеном срцу,
као и недораслој шуми,
што у росној постељи спи,
знам, бићеш покорнији од слуге.

О љубави говорим,
као прошлом, садашњем и
будућем времену.
Ту нема разлога да се прећути
или сакрију замагљени видокрузи.
Љубав је моћ дата рођењем,
водиља снаге и тела.
Јасно исказујем да ту нема ничега другог
што би љубав могло избрисати из видокруга
и замагљених путоказа…
Све туге заокружене су у једној целини
неописиве моћи закључане у
кутији душе и зарезене у Пандориној кутији.
У борби са умом останеш свестан
вредности и невредности.
Како да кажем нешто друго,
осим, да смо створени од те необјашњиве,
недокучиве речи, а, ипак нас она окружује
у болу, срећи, свих надахнућа.
Је ли нам љубав кућа или
само згариште снова?
И шта бих ту нешто друго
унела у мисли беспућа?
Где смо данас раширили та крила
свемоћне речи “љубав?”
Где су нам снови залутали
у тами злобних мисли и осећања?
Има ли нас у тој причи
или само пишемо снове?
Да ли ће нам спалити крила,
као ноћи ове или летимо и даље,
као ноћи ове?
Прогоњени временом борбе за загрљајем,
заборавили смо праву вредност
љубави и чежње нашег тела.
Да ли Вам треба рећи нешто друго,
вама који ме разумете?
У пар ових речи прошараних уздахом,
знам, говор ништа не значи…
само је замрљана хартија бела…
Довољно је да погледам у небо
и у свод бистрог ума и
да схватим да је љубав све што нас окружује
и ту нема и не постоји ништа,
али баш ништа друго осим уздаха наших…

Mladosti moja, puna si sjaja,
sunčanog rođenja i mesečevog prekrivača,
brda prekrivenih dugom,
puna si straha ,guste pomračine,
noći zimskih dužih od dana,
puna nemih pragova 
i crnih vrata.

Mladosti moja,puna si zrenja,
puna si tihih živaca.
Sikljaju snopovi laganog strpljenja,
a po šljunku bacim prkosni polen cveta.
Mladosti moja,puna si trača,
Jaruge odakle mrak piri,
tavanice gde caruju slepi miševi
i misli prošlosti što seća.

Mladosti moja,nabujala reko
u dolini teška tega,
na leđima uprtača mnogo,
u svakoj misli stotinu zaprega.

Mladosti moja,evo me kod brega.
Ja posipah sitno proso
misleći da se vratim,
a potomci godinama pozobali,
evo me sad kod starosti.

Гледам те очи топле и меке,
Како ме зову на заветни грех,
ако приђем превише близу,
починићу какав погрешан корак,
и да бол исплива
лавином срама,
да друго ми ништа непреостаје…
Но, да побегнем.

 

Не могу љубити,
плаветно зеленило неба
и одузети му среће жар.
Не могу, а желим горети у светлуцавом пламену,
и грејати душу промрзлу
од студи бола.

 

Шаптања,, и плама речи,
које никоме изговорити
нисам смела
или нисам желела,
да ђаволу том
подарим се цела.
Не видим у ваздуху
тмурном те очи ,драге,
магла прашине заробила ми срце, незасићено лепота.
 

Жеља је превелика
да се љубав сједини,
и да се дочека,
и пре воље процват пролећа,
не знајући у пристојности романтике,
колико би било реди,
за речи и разговоре.
 

И шта, остаје мени несретници,
да нестанем у дану.
У интригама живота,
што су искушења пред мном била,
што одолех гресима ђавољег соја
и не пођох у ред грешника.
 
Одлазим на крај света,
без среће и наде,
у маглу неповрата,
јер пожелех љубав
и смирај сна,
не разликујући сан од јаве,
заробљена и заручена прстеном самоће.
 

На вечном растанку нашем,
читај мили, ово писмо,
а ја ћу бити у рају,
где ме чека нови живот,
и где ћу чекати тебе…

 

Не буди ме мили,
док додире среће сањам,
као лист мио и чио,
могао би бити весео наш далеки додир.

 

 

Neću da se ofarbam –
bele vlasi moje, tako će postati istorija.
Oslikaće pređen put,                           
dok ne smognem snage               
oduvati mesec i Sunce.                 

Pričaće o meni…                                       
I ocrtanom pečatu mog putovanja,
spevaće pesmu nanizanu notama za gitaru.                                               
Labavo vezane heklane pletenice,
prelivaću razmućenim balzamskim sirćem.                                         
Rezbaren ostavljaju trag,
i blag dan – i tuge
na vretenu dragih uspomena.   

Prkositi neću samoće vetru,
u radosti i pokajanju,                         
nit’ ću usvajatiplavičaste nijanse raja, 
kako ne bih bila zaboravljena u očima  potomaka.
Iznutra zagnjurena u svoje hvatače snova.                         

Spoljašnost breme teškog tega,
nabujala novim letom mladih lasta.
Umoriću se jednom od proleća
i ostaviti slovo u mastilu sećanja,    
kada odlasku tom dođe vreme.

Настави са читањем “VRETENO VREMENA”

Будила сам данпесмом веселе ноћи,док се месец као лопов шуњао,по клизавом крововима и златним српом жњео звездекао небеско зрело жито.

Љубила сам ружичасте откосе,набреклим жилама знојног тела у загрљај плела тихи уздах,као на тканом ћилиму шаре.

И на врх мог светионика,јутрос рано долетеле вранеи туга је почела да пупи,као црна ружа над младости што пребрзо море.

Дубоко у дупљи крволочни, храбри мрак певаи разлива отров жалости, и расте моћан,све већу снагу сакупља.

Падају ледени снопови,сад снови снежно белии никада не жалих толико, што не могу, с’њим истопити се, и умрети…

 

 

Водим те до реке
тамо где се рађају младице,
где врбе душу гале,
дивећи се осмеху наше несанице.

Пођимо у ноћ по договору
улицом, смирено, тихо.
Кад се упале фењери свитаца
и зажаре у љубави срца.

Хајде скратимо стазу
кроз воћњак и борову шуму,
путоказ јасно оцртава пут
сенкама месечевог огледала.

На конаку су сви ветрови,
све што хода и гмиже,увелико спи.
Заспале су и поноћне птице,
сада је време за нас двоје.

Ова ноћ биће само наша,
најлепша од свих драгуља,
одложимо савест,стид и одећу
на чување златном бршљану.

Предајмо се чаробној моћи,
наги пред реком бистром,
без гласа окупани тишином.
Испијмо с усана уздахе чежње.

И немој ноћас да се заљубиш,
понашај се сасвим природно,
јер ноћас дух који је пун љубави
у срцу чува тајну сладости…

 

 

Tako mirno je noćas,

ni zvezde ne trepere

u tišini,pa i mesec

gubi zlatni sjaj.

Grme oblakom koraci,

kao da neko odlazi u raj.

Crna staza tudnji

k’o vitezovi u boj da hrle

i jecaj cepa nebo

Suze padaju na gore.

Munja proždire.ljubav

otvara teška vrata.

Otud ruke samo vire,

prihvataju dolazak iz daljine.

Žure nebeske kočije,

kovčeg duše nose

u svetlost bez kraja

što bol za sobom ostavlja.

U sekundi horor – drama,

crnim slovima ispisana.

Vrisak dece majka steže.

I sama bi plakala,ali ne sme.