Категорија: Danka Avramović Mijatović

 

 

Kada se Sunce umiljavalo danu,

pružalo ruke za rastanak,

a na konak još poći neće.

Ti si vrisnula,

a ja polumrtva,

oslobođena bola, s osmehom na licu,

grlila telašce što mi prisloniše na grudi,

suzama sreće,tuge i radosti.

Nisu me pogađale reči iz tuđih avlija;

Opet je rodila prokleto žensko.

Istinski sam te želela.

Plakala sam u tišini,

da ne prođe stazama mojim,

bolne,trnatim,pune močvara.

Posustala nisam,ožiljak nosim

i buri života još  prkosimo.

Majka molitvom te čuva.

Snagom vetra u leđima,

gospodari svojoj mladosti,

Lidija, kceri.

---

 

Nemam više vremena, napušta me snaga ko’ ranjena ptica, padam iz oblaka.

Nemam više volje, pritisla me neka tama, ni knjiga mi nije draga, baš mi ništa napamet ne pada.

Kao da je neka ruka, zalepila moja usta, ni’t ori – ni’t zbori. Zašto život gorči?

Vremena je preostalo, da osetim miris jesenje kiše, isprati ptice u toplije krajeve i dočekan bele snegove.

A onda ću u pećini, novi život početi, bez trunke svetlosti, vraćajući snove iz prošlosti.

 

 

Čudno odzvanja,

leptiričin let u noći,

kad krilima ocrtava lik.

Čuo se i glas,

uza samo uho,oseti dah.

 

Isti glas smirenosti,

šuštanje pupulja mladog,

što vetar nosi,

željom. . .

Učvrsti san.

 

Evo ga , prigušen,

kišom nevinosti sipi

promrzlih  usnama provlači reč.

Tajnu,koja postoji i ne postoji

u poljupcima vazdušastim.

 

Ćudljivo doba varke,

zorom lupi u prozor,

iščezla su sva priviđenja,

brzinom fotomorgane,

samo tuga na jastuku spava.

 

 

Videla sam na livadi juče,

nedaleko od puta,

grana niodkuda pala

I sada nigde je nema.

 

Upamtila sam taj proplanak,

okolina mu drveće,

tako se govor pesnika izuzima,

od govora ljudi međ’kojima se kreće.

 

Ne znam kuda se mogla skriti,

a videla sam je juče,

možda su deca prošla

u šali ,odnela.

 

Čini mi se san,a java je bila,

sigurno tu sam je  videla,

to nije ptica da odleti

ni’t je čovek,što izčezne iz sećanja.

 

Možda je ,Ona u meni,

negde u dubini uma,

kao zaturena slika,

pa je preslika livada.

 

U nesanici na um pade,

ogromna ploča vremena,

što je nekad znalo da vređa,

očuvano kao kocka  zaleđena.

 

Oživeše uspomene,

davno zaboravljene,

vaskrsla bolna sećanja

premotana svetlošću meseca

 

Nestrpljivo se vratiše,

kao da ih izbaci voda

u mulj živog blata,

traže odgovora.

 

Sve dotle u meni,

nasilnički zamrlo je-

početkom noći se rodi,

probudi teško sećanje.

 

Iznemogla tela zaspaću,

na konak povesti sva pitanja,

dišu duboko. . .

I glavu su podigla.

 

Noć puna tmurnih oblaka
priziva jezivu tišinu reke,
da lavinom gorĉine potopi
dvore srca zaljubljenih.

Mesec se kroz tminu probija
Seĉivom sablasnim krĉi put,
nanesene usude ispaštanja
pelinom milostinje da ih zatara.

Duša drhtajem veroljublja moli
da bdenje noćas ne bude uzaludno,
żal prekidaju zvezde milosrdne
i osvetliše izvor nade i sna.

Na proplanku usnulih ljubavnika
munja reże snopove strasti,
vetar podiże štit olovne noći,
ljubav od smrti zorom da spasi.

Nikada mili,ti da ne usniš
muĉilište ovog rużnog sna
gde smrt nosi :nadu,veru i ljubav
u beskrajnost adskog nestajanja.

Vidiš li, putniče, kuda koračaš?   
Misliš, grad kao svaki drugi,
domovi, bulevari dugi, sivilo,
zagušenje, svetiljke žute.         
Iza svakog ugla pesme čuješ.

Na trgu svaka stvar je obično, svakodnevna.           
Misliš, nema čime da se diči.       
Ulicom ovom vedrom                       
koju sada gaziš stopom.                       
Tu gde sad stoiš, putniče,         
oko tebe veliki park,                         
lišća pregršti,                               
prekrilo predvečerje     
Kalemegdanske tvrđave.

Gde se deca sad igraju,                         
tu možeš videti, putniče,                       
To je ljubav, što se retko nađe
i tu Sava ljubi Dunav.

Čini ti se koračaš,                           
ulicom običnog grada,                   
šetaju ljudi nasmejana lica,           
svuda dece i vrabaca,                           
ne stidi se, istoriju ima.

Znaš li gde si, stigao putniče?     
Beograd ti raširio krila.

 

 

Корен си плавог Неба, Дух сјајне Верности, лице Сина у првој Љубави, као озвучени Мир, Беседиш у мислима. У зрелој сенци шуме, Очи љубе Живот, туђи су крици заглављени у устима, да тело се од немира Ослобађа, док пулсира Срце у шкољци Ума. Пред Тобом стадоше, И људи и жене у сивим оделима И затамљеним очима, Свештеник да их Венчава, Крсти, Исповеда и да Греси буду Опроштени, што их Живи Сагреши Створ. Речи Твоје нико неразазна, Све нам грехе опрашта и Земља, а, ја чух  Долазеће кораке и сунце се улива у тај зов, где чују се речи Бескрајно Чисте “Бејах у Духу у Дану Недељи И чух за Собом Глас, Велики као Трубе , који Говореше: Ја Сам Алфа и Омега Први и Последњи, Небо и Земља проћи ће, али Моје речи Проћи Неће”.