Добродошли!
Izgubio sam te zauvek,
I ti se nikad nećeš vratiti,
Izgubio sam te,
Jer nisam verovao u ljubav,
Ostavio te samu i otišao u ovaj pakao,
Mislio sam da nećeš otići,
Verovao da nećeš želeti
Da se naša priča završi,
Ali sve je gotovo,
Gledao sam u tvoje oči,
Poslednji put,
Uronio sam u sliku sećanja i uspomena,
Poslednji put da vidim tvoje lice,
Da milujem crnu, gustu kosu.
Настави са читањем “POSLEDNJI PUT – Bakira Mavrić”
ДУША ПУНА СВЕГА
Навикох се живети са мало
да је више неби ваљало!
Учили ме томе сви у кући
па ме никад немање не мучи!
Имам само што ми Господ дао
а шта треба најбоље је знао!
Горе небо и васиона цела,
доле земља роднога ми села!
Око моје сиротињске куће
са птицама чета деце гуче!
Сви смо здрави, весели и чили
и поштено хлеб свој зарадили!
Крај иконе наше крсне славе
мирно чекам и испраћам дане!
Мили Боже, на свему ти хвала,
да не буде никад што не ваља!
© Вера Миливојевић
БЛИЗУ СЕБЕ
Ако се питаш где сам се сакрила
И срце своје оставила
Коме сам бисер душе поклонила
Године ове и прошле
И да ли сам остарила.
Да л’ у коси и сад ми зри класје,
А у очима топли кестен се топи
Од ватре и понеке сузе за тобом?
Открићу ти тајну
Да сам се скрила
Међу борове и маслине,
Међу галебове и морске дубине.
Косе ми се уплеле
У морске хриди,
А очи постале плаве
Загледане у небо и море.
Шум таласа запљускује ми душу,
Лечи је ко рањену птицу. Настави са читањем “Близу себе – Данијела Јевремовић”
СВЕТЛАНА
Срећно насмејана,
коса лепршава.
Пружи ми руке
и кренусмо лагано
у летњу топлу ноћ.
Беше то у мају,
баш на крају школе
кад сам се заљубио,
радовао се животу,
лепоти дивио.
Замирса коса, расута у сену
замириса сено
и задрхта тело.
Радост и милина
прекрише ми душу.
Откуцаје срца слушао сам њене
и данас се сећам
пољубаца њених,
баш као да није
отишла од мене.
Настави са читањем “СВЕТЛАНА – Милосав Ђукић Ђука”
Невиност Ваша, тај дашак живота,
Уснуле очи: кестењасте, црне, зелене ил’ плаве
Што су угашене, наша је срамота.
Ми отесмо Вама све вредности праве.
Боли, кајање боли. Ви то не чујете.
Животима Вашим скренусте нам пажњу,
Непитавши: “Зашто нас трујете,
Наводном пажњом уз бригу лажну”?
Нисмо вам причали о животу нашем.
Угасисмо вам школске игранке,
Спортске игре, мишићима Вашим.
Што се не дружите нису криве мајке!
Рађале су децу да би друштву дале,
А друштво их учи: “Само ви, друго није важно”
“Будите себични”- само то су знали.
Та малена бића одрасташе лажно.
Ми делисмо јабуку; са дај један гриз,
Бициклу; са дај један круг,
А сладoлeд; са дај један лиз.
Било нам је важно да друг буде друг.
Тих вредности правих сада нас је стид
Сад жељни богаства, џипова и вила
Од престижа силног изгубисмо вид.
Ја не могу више, децо моја мила.
© Првослав Пендић Пенда
Боже, помози,
да не лутам по трњу
где ђаволи коло воде
и испашта душа!
Речи да ме муче,
у греху да живе
и падају у казан.
У чаури да патим,
среће да немам,
у ђавољем крилу
снове да сањам.
Боже , молим те,
спаси нас греха,
прекрсти крстом
и умиј молитвом
Исуса Христа!
Snežana Popović
Kad dođeš u Ribarsku Banju
Kad dođeš u Ribarsku banju,
neznani putniče
ili znani banjski poznavaoče,
pred kapijom zastani.
Čuješ li kočijaše
našeg kralja Petra Prvog
kralja Petra Oslobodioca
koji da reumi svojoj lek nađe,
dođe i banji novi epitet
pronađe?
Настави са читањем “Snežana Popović-Kad dođeš u Ribarsku Banju”
БОЈА МОЈЕ ТУГЕ
Не пишем више стихове од туге
Ово је песма јецаја душе
И када ме више не буде било
Читаће их очарани бојама дуге.
Кад с јутром модрим најчистије мислим
Па прошлост своју привијам на груди
Ту покрај мене неке сенке иду
На човека личе, али нису људи.
Не мере више човека моралом
Нити виде Хришћанске лепоте
У свету овом лудила и кича
Остала је само нека тужна прича.
Кад се биће људско мерило моралом
И памтило у назад на колена многа
Тад човеку образ изнад свега беше
Нема више тога,
Сад ко звери кидише свако на свакога.
Сад племенит човек не вреди ни паре
То су само неки фосилни остаци
Кад је време стало мерисмо се знањем
Сад се мери другачије: богатством, имањем.
ZABORAVA NEMA
Deo onog što prošeta mozgom
zaključano koristim po želji
(dok vam Mesec ne otkrije tajnu
ključ okačim oblaku o noć)
Sve ostalo predam nevremenu
da podmetne žbunju ispod granja
Tek kad ono odluči da svene
pošalje mi trnje da podseti
Ovom igrom priroda me uči
odbačenom zaborava nema
Zove stalno s ciklona prazninu
iz nje pljušte nade i obmane
Kad me kiša njima obasipa
vetar kreće
maštamo utroje
© Marina Adamović
БОГИЊА
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Oко тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…