Добродошли!
Ником ништа нисам веровала
сама сам себе изгубила
у нежности душе која је волела
и бирала да у љубави живи.
Сад сам спремна да одлетим
и нестанем у срцу слободе
које тражи да га чувам
и да верујем-победићу.
Сама себе више не познајем,
сваки дан је неко ново лице,
далеко од оног што срце жели
и што душа тражи да учиним.
Ал’ негде дубоко, тиха искра,
чува моје право име,
и води ме кроз таму и тишину
до светлости где опет постојим.
Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?
Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.
Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.
Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.
Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.
Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.
Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.
Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.
Песма се рађа
у тишини срца,
кад сузе проговоре
без гласа.
Кад бол постане светлост,
кад радост научи да ћути,
тад се у души
запали искра.
Из једне мисли,
из једне молитве,
никне стих
као цвет из камена.
И онда пишеш
не главом,
већ душом,
и песма постане ти.
Ружо, ружице
лепото,дивото
семе красно
и прекрасна бојо
замириши ми срце
лепотом твојом
о’ како ћу ружо
ја без тебе….
кад душа моја
крене далеко
семе да ми је
из душе да никне
мирисом замирише
и ружа почне да дише,
да ме прати и кад ме нема,
да у тишини остане траг,
јер где је љубав
та ружа вечно цвета,
и смрт јој ништа не може.
Све ваше
нека буде
у љубави,
јер без ње
реч је празна,
дело немо.
Нека корак
не жури мимо душе,
нека рука
не узме више
него што може да благослови.
У љубави
и терет постаје лак,
и ноћ се учи светлости,
а човек
смирењу.
ЦРВЕНО ВИНО
Ако љубиш, љубав нек буде црвено вино,
опиј се и пусти страст да те води
и преузме власт у теби.
Нека вино буде молитва усана,
и тиха ватра што срце буди,
у свакој капи по једна рана
и једна радост да се опросте људи.
Нека вино памти шта ми ћутимо,
и каже ноћи оно што не смем,
да с њим се ломим, да с њим се мутим,
ал’ чисте душе ујутру да устанем.
Страх
спусти завесе.
Ја
их не померам.
Страх
позове ивицу.
Ја
останем.
Страх
љуља тишину.
Ја
дишем.
Страх
говори истину.
Ја
ћутим
и живим.
Певаш бајалице
без мог имена,
као да ме вучеш
у своје обавезе.
Задовољна разликом,
држиш ми придике
и помераш карактер
којем не верујем.
На уснама невиности
напиши:
човек је мера
а поверење -избор.
Како је лепо
имати исти крој срца
и веровати у љубав и срећу
што тихо светлуца у твом и мом оку.
Како је лепо
делити срце на двоје, троје и још више,
па из прикрајка учити да волиш,
да би ти срце порасло до самога неба.
Како је лепо
научити себе изнова
и разумети да није ништа лако
у животу који стално поставља замке.
Како је лепо
никад не одустати од себе
и снагом љубави и доброте
стати у одбрану човека.