Добродошли!
Bože, spasi,
od rđave misli
koja u pakao vodi.
Čoveče, priznaj greške,
zauzmi mesto u raju,
svojom dobrotom
spasi svoju dušu,
da ne kopaš grob
sam sebi i ne kukaš
nad sudbinom svojom.
Bože, spasi
od crnog đavola,
da ne muči čoveka
dušu da proda
i pere ruke
od svakog zla,
krsti ga krstom,
podari mu mir,
unesi blagost
u njegovo srce
i nagradi ga
verom u Tebe.
Putujem
i ne spotičem
se više
klize mi tabani
po drumu
vetar nosi
poglede tužne.
Putujem
preko planinskog
venca i plačem
za kućom
u kojoj se
gnezde ptice.
Putujem
i miris kruške
u džepu
zatvori mi kapke
i počeh da sanjam.
Ptujem
i pogledom lutam
i ne znam da sam
u vozu ostavila srce
i sad letim bez krila.
U sreći koja žuri
nikad ne dočekaš kraj
u kojoj saznaš istinu i laž.
Treperiš u duši
i srce hoće da iskoči
kad ti kažu da ti malo fali.
I nikad ne naučiš
da čekaš i ćutiš
i uvek negde žuriš.
U suzi pronađeš
sve što ti treba
i radost i sreću.
I nikad ti nije dosta
i nikad ti ne padne na pamet
da je iskrenost opasna i retka.
Uplovi u tvoju i moju dušu
i molitvom zamoli sve želje
da sijaju u nama i noću i danju
i nikad ne napuste ostrvo sreće.
I nemoj me lagati
da si se rodio samo za mene
ako me ne pogledaš ko majka dete
i zaljuljaš u krilu i zapevaš uspavanku.
Pomeri granice sna
i probudi se na ramenu mom
i zapiši sve želje na usnama mojim
i oteraj misli koje u ljubavi ćute.
I nemoj zaboraviti da me tešiš
da ćemo zagrljeni jednog dana
napustiti ovaj život na zemlji
i otići u raj u jednoj duši.
Pila sam bol
izgrižena lažima
i zamotana u strah
sa licem bez zuba
i otrovom u duši.
Pila sam bol
iza rešetaka
zaključana u sebi
i polivena benzinom
i čekala da izgorim.
Pila sam bol
u grlu nosila kost
koju nisam mogla
iščupati iz srca.
Pila sam bol
zatrovana željom
da raširim krila
i ispunim obećanja.
Pila sam bol
pretočena u nadu
u istini da živim
i laži da se čuvam.
Nemoj u predvorju
tvog srca
da zakuca
žila kucavica,
ne daj joj
da te muči
i tvoj glas
niko neće čuti.
Sakrij se na planeti,
tamo ljubavi nema,
okreću se zupčanici,
roboti slušaju
šta im se kaže,
nema sreće,
ni plača,
suze skrivene
u mašini ćute.
Pogledaj oko sebe
Настави са читањем “Nemoj u predvorju – Zdravka Pap”
Све ће зоре пробудити таму
и човек ће шешир ставити на главу
и кренути у сусрет својеглавости
и истини коју чува за друге.
Сакриће се у мислима својим
и постаће човек без имало стида
и рећи ће у лице све што мисли.
Изаћи ће пред гомилу људи
и говором пробудити савест
и прислонити разум уз човека
и сабрати оно што му одговара.
Никад ником он признати неће
сујета и туга да је његов израз
и да не зна како да остане читав
И љагу да спере са лица.
Настави са читањем “ЧОВЕК – Здравка Пап”