Аутор: Zdravka Pap

Ko hoće da voli
nek se sakrije u dušu
i čeka da mu srce kaže
voli ga i ne daj da ćuti.

Ko hoće da voli
ljubav mirisati mora
i buket napraviti od srca
ptici dozvoliti da leti
krilima da leprša
na prozoru da svetli
da kuka i moli
ljubav da mu se vrati.

Pomozite ljudi
zaključala je ljubav
i sad se igra
da je ljubim ne da
srce mi muči
duša me moli
da je grejem i tepam
poljupcima da joj ne dam
da mi kaže da je ostavim
na miru.

Ko hoće da voli
ljubav nek ušuška u srce
i čuva da se ne razboli.

Nema proleća
u tvojoj kosi,
negde u meni
zove me tuga
da ti pletem
venac sreće.

Od ovog
prelepog behara
suze mi oči,
stegnuta pesnica
gnječi tvoju tugu,
ne dam joj da diše.

Proleće me zove,
da se krijem
u mirisu ljubičice,
da osetim dah proleća
i da mu se predam.

Potraži me
u letu ptica
počinjem da živim,
hoću da okitim
tvoju kosu
i zadenem
za moju dušu.

Po pogledu
znati šta želiš
i šta ćeš uraditi
to može žena
koja te voli.

Po pogledu
uočiti laž
to može oko
zaljubljene žene.

Po pogledu
prepoznati bol
i izlečiti ranu
to može žena
koja je spremna
za tebe da umre.

Po pogledu
spasiti dušu
i ne pogrešiti
to može žena
koja veruje
u ljubav.

Po pogledu
znati koju ćeš
misao izreći
to može žena
koja poznaje
tvoju dušu.

Po pogledu
biti siguran šta želiš
i skupiti hrabrost
i reći da je kraj
to može žena
koja ceni sebe.

Sreća beži,
da je ne uhvatiš,
u raju hoće da živi,
neće u srcu da je kriješ,
da žubori i svetluca
samo za tebe,
ako sreće nemaš,
nisi je stvorio
sam sebi.

Sreća je u tebi,
ne daj da spava,
probudi je da se igra,
uradi nešto lepo
zagrli i poljubac daj,
pruži ruku i pomozi,
ponekad moraš
u tuđim cipelama
da hodaš.

Bože, spasi,
od rđave misli
koja u pakao vodi.
Čoveče, priznaj greške,
zauzmi mesto u raju,
svojom dobrotom
spasi svoju dušu,
da ne kopaš grob
sam sebi i ne kukaš
nad sudbinom svojom.

Bože, spasi
od crnog đavola,
da ne muči čoveka
dušu da proda
i pere ruke
od svakog zla,
krsti ga krstom,
podari mu mir,
unesi blagost
u njegovo srce
i nagradi ga
verom u Tebe.

Putujem
i ne spotičem
se više
klize mi tabani
po drumu
vetar nosi
poglede tužne.

Putujem
preko planinskog
venca i plačem
za kućom
u kojoj se
gnezde ptice.

Putujem
i miris kruške
u džepu
zatvori mi kapke
i počeh da sanjam.

Ptujem
i pogledom lutam
i ne znam da sam
u vozu ostavila srce
i sad letim bez krila.

U sreći koja žuri
nikad ne dočekaš kraj
u kojoj saznaš istinu i laž.

Treperiš u duši
i srce hoće da iskoči
kad ti kažu da ti malo fali.

I nikad ne naučiš
da čekaš i ćutiš
i uvek negde žuriš.

U suzi pronađeš
sve što ti treba
i radost i sreću.

I nikad ti nije dosta
i nikad ti ne padne na pamet
da je iskrenost opasna i retka.

Uplovi u tvoju i moju dušu
i molitvom zamoli sve želje
da sijaju u nama i noću i danju
i nikad ne napuste ostrvo sreće.

I nemoj me lagati
da si se rodio samo za mene
ako me ne pogledaš ko majka dete
i zaljuljaš u krilu i zapevaš uspavanku.

Pomeri granice sna
i probudi se na ramenu mom
i zapiši sve želje na usnama mojim
i oteraj misli koje u ljubavi ćute.

I nemoj zaboraviti da me tešiš
da ćemo zagrljeni jednog dana
napustiti ovaj život na zemlji
i otići u raj u jednoj duši.

Pila sam bol
izgrižena lažima
i zamotana u strah
sa licem bez zuba
i otrovom u duši.
Pila sam bol
iza rešetaka
zaključana u sebi
i polivena benzinom
i čekala da izgorim.
Pila sam bol
u grlu nosila kost
koju nisam mogla
iščupati iz srca.
Pila sam bol
zatrovana željom
da raširim krila
i ispunim obećanja.
Pila sam bol
pretočena u nadu
u istini da živim
i laži da se čuvam.

Настави са читањем “PILA SAM BOL – Zdravka Pap”

Nemoj u predvorju
tvog srca
da zakuca
žila kucavica,
ne daj joj
da te muči
i tvoj glas
niko neće čuti.

Sakrij se na planeti,
tamo ljubavi nema,
okreću se zupčanici,
roboti slušaju
šta im se kaže,
nema sreće,
ni plača,
suze skrivene
u mašini ćute.

Pogledaj oko sebe
Настави са читањем “Nemoj u predvorju – Zdravka Pap”