Аутор: poetessa

Otkako sam u snu ubila mrava u vidu čoveka (na svom pokrovu) Od tada pišem rekvijume čoveku u vidu mrava (na svom krevetu)

Nebo je raspelo pergament I sve što  pročitah ovog jutra Ubedi me da ničeg (Osim Stalnog nestajanja) Nema — . Odbacih tugu Staklene zvončiće I dušu  —- u mreži čuđenja . Od danas Ja sam priviđenje Koje u ritmu sede vlasi Bledi ….. . Ostajem nepomična u vremenu koje leti — Evo opsade dima i … Настави са читањем “Trag —Marina Adamović”

O! Da li? Jeza… Pljušti… Možda. Ne, ne , ne… Početak ne može biti s kraja… Ni u kom slučaju… . U redu… Samo još danas… Ili… . O…o…h… Ostaj mi Srećan Večan Rodin —- mili ———–beli oblačiću

Bogovi se igraju ljudima ….Malo piju — malo posipaju U svakom grozdu ljudi sade boga ….Nevera je lovor za opstanak . Istorija ——————–svete antiistorije . Ja sam Praistorijska Pustinjska Koza

Dan je postao stvaran tek u ponoć Slušala sam I jasno videla čamu Nudila sam strah Za prerezane vene Oni što  me čuše, Nudili su isto – Nema mira— Život bira Dželata Po svome

Kuda si krenula, draga moja? Do osame neba, nado moja. Tako daleko, draga moja? Pa ovde nikog nemam, nado. Hoćeš li bokal reči, draga? Razbiću i njih dušom, nado. Da dođem tebi ponekad, draga? Bolje se čuvaj za decu, nado. Oh, zbogom, draga, zbogom, zbogom… Vaj… zbogom, nado, ja —  dalje od boga….

Te noći je padala kiša I život se pretvori u blato

Frojd Spaljene svesti Presipa poslednji san U jednu suzu  

Malena tačka sa neba Siđe I preda mnom bljesnu More oblaka . Veliki talas  na obalu Skoči I smešne se kapi Vratiše reci . Velikan posta nežni leš Zemlji se vrati plodno seme — Tu Iznova Korov Ničê …  

Od koga bi se oprostila? upita smrt. Zagrli me ćutke, tajno. Tek poneke misli pramen il’ hartije razdrobljene?   Priča se pretvori u peščanu poemu, a vreme je teklo teklo. Golub priđe, ponese je i još uvek- leti, leti.