Аутор: poetessa

Jutro . znala sam da zvezda neće izdržati krike . Ponoć . još jedan skok u otrovne grudi

Srbija izlazi iz krize! Divno – Vraćamo se demokratskoj nemaštini! . “Alea iacta est!” “Sve je bona fide,” reče NATO na tô ….

ćutim a možda stvarno spavam šetam očima kroz lobanju i vidim urnebesna čuda ona me gađaju uspomenom ja je bacam i prelazim na drugu stranu . poezija leže kraj mene prekri mi glavu čaršavom i započe da plače . prihvatam pa… šta ću? ja sam svoje davno rekla …………….. bar me neko oplakuje

        ni ove noći nisam zaspala nebom je švrljala zvezda a možda je skakao moj posthumni lik . stvarno nisam svesna

          ni gost u kolibi pod obla cima ni domaćin u kedrovoj šu mi ni po tok ni bre za niti hrizan tema i pak neki glas izlazi iz me ne i hoda la gano hoda ka o slon

nisam više ovde radujem se tamnoj zori i problema nema nema sada sam naga i slobodna prerasla sam život kao iznošeno odelo zaista sam srećna i beskrajna zaista

nisam mislila o tako izuzetnom času zemlja na nebu i nebo na zemlji život beše tren smrt  mekša od beskraja ja sam ličnost izvučena iz stvarnosti sna

prolazeći kroz sebe sudarih se sa vlastitom …….. …….. idejom . možeš li bez mene kriknula je . a ti bez mene a ti bez mene . nad nama osetih očaj izgradi eho

SOLISTA MRTVIH Umirem …uz osmeh – Čemu laži i obmane …Molim vas – što dalje Uživam u horu Prekrivenim tamom . Život je kratak O Smrt je bez kraja – Okončavam bedu ljupke krvopije . To je tajno Skrovište Carske rapsodije (C) Marina Adamović