Аутор: poetessa

Kovčeg od providnog drveta – zapisa Ristić i pozva me na menuet gozbu Toliko od njega- hvala, zaigra sećanje: Bilo je divno sunčano podne kada sam sedela sa Partenonom… iz kamena je procvetalo čudo nad čudima- osećaj zbližavanja nekada i sada… poljubih to mesto obećah mu “vratiću se, znaš?” i gle! kovčeg od providnog drveta … Настави са читањем “Svetla tama — Marina Adamović”

Da li si ovo hteo da čuješ: nikada me se nije setio jer nema promena koje ne stare sa pamćenjem nikada nije pitao da li sanjam reku ili drvo ili mi snovi miruju u sobi nikada nije bio ovde sve izmišljam pa i pesme da liče na njega Šta si hteo da pitaš? da li … Настави са читањем “Da li si ……. — Marina Adamović”

Zaboravi da su mi misli do lakata u krvi i pokušaj da me voliš kao da izbora nemaš….

Noćas me je posetio Andrić. Ex ponto je skinuo sa glave i seo bez titule na čelu. Što sam? Tko sam? Ti, Kamingse? Pčelo? Reč odlete s prozorra, zaviri u krošnju, i nastupi mrak …muza …..budan san koji grebe i ujeda u čoporu kljova… “tako bliska Nobelu suprotnošću svojom” čuješ, Ivo? Parti će me lepo … Настави са читањем “Vita sine mei mors est / Vita mihi mors est — Marina Adamović”

Osim čilog umiranja tebi se ništa nije desilo a desiće se znam pouzdano— prošapta kamen kriliatoj boginji . glaukopis sove i orla obleće Zemlju

Kada bih znala zašto se rodih – naprslina na mozgu pukla bi u grotlo kroz koje sve kulja i nestaje. * Ostaću senka svoje senke, ostaću prizor nedostupan, tako će glava imati ku da da de filuje i širi tru lež  po svome kamin(nn)gs