Аутор: poetessa

Žena sedi u dvorištu.
U dvorištu sedi žena.
Sedi žena u dvorištu.
Da li se vreme ubija tako što ponavljaš istu stvar pazeći da ne ubiješ sebe?
Žena ubija vreme i sebe.
Sebe i vreme ubija žena.
Ubija vreme i sebe žena
A sećanje?
Seća se nje i grca: 
Ja SE ne dam ubiti! SAIS?

Brodolom
Lom broda i njen spas na olupini od života. Bezbrižno sanja na sudbonosn
(om) ostrvu (pust om pust ommmm)
Pustite je; ne pominjite ni om,ni lom; on a sanja život,koji je bio tu? tu! tu…pred nj ommmm .
Zaista, pustite me; niste vidoviti, ni čarobnjaci… 
Da ste to, znali biste da prisećanje i ostrvo lomi na gromuljice kojima se naoružava gr
ommmm

Uputstvo za tumačenje pesme-

prvo je treba sekirom desetkovati svom snagom
kad te umor svlada, sedni nadomak haosa
kako nije lako ni to posmatrati
udalji se
neka vetar raščisti iverje
možeš se smejati do mile volje
i tako izazvati oluju
da presudi i raznese sve 
daleko od sentimenata

e tad se vrati i pogledaj
tvoja podsvest cvili da i nju 
naoružaš

kamin(n)gs

Aniti Balaž (12) iz Erdevika kod Šida prošle godine otkrili su da boluje od restriktivne kardiomiopatije, iste bolesti kao i Tijana Ognjanović kojoj je srpska javnost pomogla da otputuje u Hjuston na lečenje, s tim što Anita pati i od dodatnih zdravstvenih komplikacija.

Njena jedina nada leži u transplantaciji srca i pluća. Roditeljima je rečeno da se ne nadaju pomoći države, jer se budžetom ne predviđaju sredstva za ovakve situacije. Jedna američka bolnica se izjasnila da je u mogućnosti da obavi dvostruku transplantaciju kod pacijenta sa dijagnozom kakva je Anitina. Za konačan stav bolnice neophodna je, pre svega, finansijska evaluacija slučaja, te ako se prođe taj deo ulazi se u medicinsku evaluaciju i tek na osnovu ta dva faktora se donosi konačan stav bolnice.

Cena transplantacije oba organa, bez preoperativne pripreme, postoperativne nege i troškova boravka u bolnici je 345.000 dolara. Do sada je prikupljeno  oko 26.000 eura, što nije dovoljno da bolnica uzme Anitu u dalje razmatranje.

Nema nogu nema ruku 
ni dela tela za ritam 
i dah
a ja jurim kao muva – kô 
živina
Parmenide!
– omn(est)nihil -bezglavo

Nema glave! Doktore –
čujem zvuk iz pore vaše X 
depresije!
Nemoguće!
Moguće!
Nihil omnes nihil OM…
NE! Brže!
desiće se čudo u
rupici,
trnu,
dijalektu vrane!”
– počinje!
Vulkan
kolaps sintakse/gme!!

Ne rszumem nikog
jer mi je jasno
da
razumem sve

Hitno! Hitno!
Apokalipsa drhti od
geliofobije!!!!

kamin(n)gs

Pišem o tome, naravno, čega sam se setila; dodajem samo- iznenada
Oh, a ako bih pisala sve što pamtim, bolje bi bilo da stavim tačku, okrenem stranu, a sledeću iscepam (to bi im bila pretnja – ako pamtim ja, vi ne smete, nikako!)
Sažalila sam se na svoju memoriju i dopustila joj da upravlja mojom rukom (mnome- ne!) nekoliko minuta.
Dakle, sećam se da sam oduvek pisala- drame, pesme, psihoanalize… to su zapazili moji učitelji, nastavnici, profesori srpskog jezika (svi!) i nisu mi davali jedinicu ako bih promašiila temu. Znate zašto? Zato što bih ispod takvog rada uvek dodala “ova tema mi se ne dopada, smislite nešto inspirativnije, dosadno je citirati velike književnike, a to radite četiri puta godišnje; slažete se?)
Kada sam završavala školovanje, profesor maternjeg je odahnuo i pozvao me na intimni razgovor.
E, o njemu sam htela nešto napisati, ali, opet, predugo bi bilo… Sve u svemu, sa suzom na prstu, zamolio me je “Draga moja, ovo je završni rad… ne mogu ti prihvatiti napisano, a ne smem ni dati jadinicu (znao je da ću okačiti o zid škole onaj o planiranom samoubistvu) Izaberi temu sama, napiši kod kuće, donesi i… videćemo….”)
Mojoj sreći nije bilo kraja! Još na putu prema kući, zaustavljala bih se, vadila vežbanku, ispisivala po rečenicu…i kad sam stigla do kapije, okačila sam o nju torbu i krenula tamo odakle sam došla.
Našla sam profesora, predala mu rad; on me je pogledao iznenađeno, otvorio stranu i naglas počeo čitati
“Kako sam završila u ludnici”
Nekoliko dana nakon toga, zaista sam došla do ludnice s kutijom pralina (moj prof. ih je voleo) i stavila na stočić pored kreveta dragog pedagoga… neka muu je večna slava… hvala… književnost nas nije… pomilovala

Kuća je bila prazna; nigde

nikoga.

Zaključao je, navukao zavese, isključio

sve uređaje, seo na pod i…..

poludeo.

Hteo je doći do suštine sebe samoga;

predahnuti

od

civilizacije … nije

uspeo…

Znojio se, uzdisao, molio misli da ga napuste…

međutim… one nisu imale kud..sećate se

– sve pod ključem! 

(demens omnium mater dilemmas)

Na umrlici piše

“posle kratke i tihe jeze,

preminuo je XY, ludak nad ludac

ima”
Ožalošćeni
-prazno
-prazno
-prazno
i

vlažna crna košulja

https://www.facebook.com/events/382032241897197/