Аутор: poetessa

Nisam verovla da sam živa dok nism krenula na put oko sveta  evo,letim, evo, gledam kao leptir kô  kometa  naslućujem iz daljina “jesi, jesi, ti si si bila divna, , čudna, slepa, hitra,  iz pustinje nikla kap”

На шта мисле људипричом о животима?На зов?Срећу?На лепоту?Шта? Сигурно да не мисле оно што их подстиче да мисле, мисле, мислe. И ја бих дуго причала али, нико мене не слуша- Кратко ћу о смрти зато. Ето вашег повода – дрхти, бежи, враћа се као грло ђавола које бучно Шта?

Slagala je kamenčiće, jedan po jedan, dva po dva do hiljaditoga. Odjednom je zastala. prinela glavu oblacima, zaplakala, pala. Šta ste očekivali od pesnika? Šta? Kamen od vas nije ništa. Od nje -da. Zato je zatrpava jedan po jedan, dva po tri i.. Ars poetica  drhti

Uvek kada prođem pored kuće na uglu odigrava se ono što je moralo i uvek će tako biti. “Ne uvek, ne… samo dok još majka ima krv, ruke i misli kojim traži drage stope moje mladosti u zemlji” kaže sin hodajući raskopanom slanom baštom naspram Mesečevih nitii.

 Rekao je “Znaš da si lepa?” “Da” kratko sam odgovorila, ustala, pozdravila sve i iščezla.. Bila sam mlada i lepa, i posebna.. U tome i jeste problem: bila sam ono što nisam znala da će pojesti vuk, oktopod, proždrljiv bezum slatko. Mladosti, zbogom, ja tebi ne mogu, evo ti nož, ti meni ureži nadu U.. … Настави са читањем “KRVAVO SEĆANJE — Marina Adamović”

Mislio je nešto, mislio da misli, misli su mu punile šupljine, praznine godine. Nikad nije pričao o tome. A i šta bi? Misli su mu tekle, obijale kamenje, vraćala se u dubine i,i,i ako bi mu ma šta izašlo iz grla, palo bi u  vrtlog ili bi ga talas pljusnuo u pogled. Roman koji pišem, … Настави са читањем “PESMA O ROMANU — Marina Adamović”

Nije bila od onih što plaču, nije se smejala ali su niz nju lile kapi i sjala lepota vedroga neba. Danju se klanjala, noću je lečila dok nije mirno pala na zemlju uvela zgužvana latica nevena  

Žena stavlja veš na žicu- trenerice, majicu, duksericu,  džins. Pratim kako  suvo rublje opet odnosi na pranje, kači ga i suši, misleći na igru  sina raspetog o oblak iznad minskog polja.

Ledeni zimski lažljivi vetar, ledena kuća, ledeni prst. Ispod magle – srce od leda puca i moli potop za krv.

Starac se nasmejao, podigao prst do čela, spustio ga, razvukao usne do zapada. Deca su ga videla. Deca su se smejala. Starac je pratio senku senku. Senke su uzvraćale radosno. Blagi pucanj, bleda krv. Jedno je dete pustilo bradu, po čelu je dlakama pisalo: “Živote, živote, i smrt ti se smeje, čuješ , gluvi ?” … Настави са читањем “XV FUSNOTA – BLEDA KRV … Marina Adamović”