РАБОШ

У часовима сашаптавања ветрова
душа ми непутем пошла. У јаву ретко залазим,
док изгубљене битке, сањајући, у рабош зарезујем.
Простором јада и бесова одјекују
мукле клетве боног у сећању.
Над понором лудила залебдела ми душа.
Згаснуће све што је наизглед пропламсало.

Као грешни човек теглим своје успомене,
и од самог себе с муком се спасавам.
Малаксалих жеља дао бих наде неком
што негде чека, док за своју душу
камчим помиловање преко међе оног света.
Црне се једра галија царских,
а ја, себи самом и пристав и брод.

У памет ми се бејаше мисао затурила.
Без адресата су опроштајна писма,
а на грудима ми руке на вјеки скрштене.
У старим рамовима са слика, у тужним осмејцима,
поредак несхватљивих ствари разабирам.
Људи моји, ја сам распет свуда!

Укопали нам дрвене крстаче изнад главе,
и на њих натакли капе.
Свако своју битку из свог гроба бије,
крећући ка миру ког на земљи
поодавно нема. У забораву почива!
Погнутих глава, чекамо опело.

Јоште жижи кандило, док се клони дан сенки,
a под маховином, тајнама осути надгробници.
Несмиреним душама ка`д тамјана,
као операк дима, без трага у небеса винут.

Поноћни валцер

Поноћ у соби успомена, неми валцер…
Од сећања више боли бежање од сећања.
Поново осећам пустош и мук у ноћи,
језу самоће и напуштености, док сенке
туге добијају облик капи на зидовима плача.

У мом затвору од мисли снови су видело
Тишина проговара из мене
„Бити без тебе је бити сам“
„Подај Господе – молио сам као оченаш –
да ме њена љубав угреје и обасја“

У трептају ока тишина очаја.
Неко ми шапуће да нада није обмана
и зато те претварам у поезију
Сликам твоју косу, нацртам лице,
а између редова скривам тајну.

Реч по реч, стихови муче моје ноћи
Еј, на овоме свету, сам у бескрају
као трепљика маслачка у дрхтавој шаци
Бога, који ће дахом да нас развеје
као нити живота изгубљеног у времену.

Стојиш под самим сунчевим кругом.
Сенке се наше сплеле у невидљиви ореол тишине
Једина знаш од које боли мрем
док над горким плачем ликује заборав.
Неверна ноћ, неком другом у загрљај жури
а од тебе ни глас.

Успомена из Врњачке Бање

Шајкачу врабац накривио, па ти намигује,
а тек што си на трг ногом крочила.
Тај дрзник је хтео и да те помилује.
Дан је остао без компаса и кормила.

Плесао је плочник са твојим потпетицама,
излози зурили у лук извијеног тела.
Пролеће, а југ је летео у сусрет птицама
Плетеница сунца ти се у косу уплела.

У венама лишћа хлорофил је лудовао,
поветарац уздисао, а грање задрхтало.
Сунцобран над нашим столом је лумповао,
док је пијано од љубоморе цвеће посртало.

Залепршала на ветру одора што те крије
Ругала се фонтана жеђи из мојих очију,
све је летело упркос закону гравитације
Свест ми се изгубила на путу за Недођију.

Сенка се моја свила крај ногу, па као маче преде
када сам збуњену главу открио у твом крилу.
Као добре виле играле се жеље, ал ти не хтеде
да уснама тачку ставиш као орден палом цивилу.

Спомен

Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.

Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.

Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.

Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.


Љубав Титана

Пред вратима Гибралтара у загрљају чемпреса
попут древног Атласа, на голој стени, испосник
На плећима да заувек носи звездана небеса
и гиздави фењер месеца као светионик

Дужином сенке тела као врба витог
одмерио је време сунчева врела хода
Самоникла у његовом сну бременитом
она је расла у огледалу неба и вода

Сред вртлога срца кола вилинскога
жуборила је ритмом била као река
Текла је ноћу од младина до уштапа
и дисања дах је била у грудима човека

Претворио је длан и облак у меко узглавље
док будила се у праску осмеха гримизних јутара
Руке му обале биле, и зрна среће дуж путање
пољубаца, којом је бежала у храм подно ребара

Очарала га песмом сирена или је била чаробница
Тишине мора продисале су буром љубоморе
У наручју таласа, суза мора поста им гробница,
на дну плавог ока Медитерана за две звезде потонуле.


Моја Одисеја

Када би крилате змајеве, чаробница Медеја,
у кочију упрегла да као грану маслине
са обала Егеја донесу са мирисом соли
и мора твоја колена од белутка

у заборављену слику старог прозора
на срцу овог заљубљеног лутка
у загрљај напуштеног гнезда
од прстију мојих као од прућа
Када би на овај длан слетела као звезда

Ношен дахом Зефира после лутања и битака
у пролеће кад ти се вратим на крилу лептира,
када би твоје тело поново било моја кућа,
да будеш мирис носталгије у цвету мојих немира
Када би могла вечно да будеш моја Итака.




Девојачка спрема

Начинише те Богови на слику своју
дарујући красотом Афродите достојном,
знатижељом детиње наивном.
Да умилном песмом ране видаш,
а храброшћу и лукавством дарива те
лепотан онај и тат – Хермес,
што ће и моју душу да испрати у Хад,
Девојачке спреме Сведарје моје,
као за казну, шкрињом опреми те

У срце лудо заљубљено ми лудост
пусти још већу и превари га
Тугом ме до дна понора очајања опи,
у пркос болу, у инат сузи
Моћнијом од било ког зла,
НАДОМ
да узалуд чезнем
за обалом твојом далеком,
Утехом лаковерних,
слатком самообманом,
том лажи над лажима,
отрова ме и остави да страдам

ПАНДОРО!



Сужњи самоће

Спремах се за опело звезданом угарку
срца што дрхти у колевци молитвених шака.
На стази жеље слутим те по кораку,
а ти гнездо изнова свијаш као гугутка
испод капака из овог пробуђеног мрака,
у који ме сан о срећи заувек утка.

Уздаси моји просе искру последње наде
као испод крова цркве под који све свете побра.
Када би за мене постала јава и из света опсена
у загрљај ми пала са сетним кишама октобра.
Да не мисли на крај, када би ова вечност могла.

У песму сам те закључао док немир ми за вратом дише.
Знаш да је у мени туга запретана, као грумен душе на јастуку,
том леглу несаница, где си, од мог погледа, осмех постајала.
А теби је свеједно што те још увек један човек сања,
и руку твоју тражи, да га у ново пролеће одведе.

Све је у времену, том музеју наше прошлости, записано.
Из напуштене тишине зјапи крик у круни од трња заборава.
На обали покајања остајемо сужњи својих самоћа.

Освета речи

Од суза осмех болнији имам,
а љубав се, знаш, лечи сузама.
Значи да љубав осмехом видам.
А ноћи су моје тугом одевене.
У поразу снова она васкрсава
док несаницу до дна испијам.

Све успомене у мени су као паучина
Туга се поново враћа за наш сто
по опроштајни загрљај и путир вина.

У својој силној и смешној страсти,
цео свој век руке пружам ка сну.
Угнездим се у стих у пепелу сванућа.
Из твоје, моја је душа пропевала
И речи ми се одласком у песму свете
а срце ми опет као празна кућа.

Брод у боци

На коленима, када се прошлост врати молитвом оплакана
и на олтар тела положи цвет немуштог бола са посветом
Tи би и сећања да ме разбаштиниш, сузама растрзана
када поведеш у коло сенке, а љубав назовеш – осветом.

Петли поју док виле у самоћи плачу, а моја болна душа јеца,
тугом када испуне, уморне очи, небески вирови и звежђе.
У маглама ноћним стихове ћу да спалим на ломачи Месеца.
Млечним путем у сусрет пођи ватреној кочији моје чежње.

Облаци бели, као локвањи модрином небесном плове
а крила анђела баш као дуга на слици моје мелахолије.
Руке нам као сидра, па ветар подсећамо на бродове
Не опирем се сну да jе у шапату загрљаја остао вео чаролије.

И не могу да кријем да имам квар на звездама и компасу,
јер брод сам у боци, а у грудима носим за тебе поруку:
“Дављеник у мору живота! предајем се последњем таласу,
а око – светионик нека ме у срце твоје врати као у луку.”