Аутор: Jovica N. Djordjević

Kad suton oseni brežuljke i reke
tad umuknu gaji, zaneme i vrela
uzdižu se stare uspomene neke
dok zvezda zablista vrh tamnoga ždrela

I vetar lahori niz lugove stare
ko šapat raznosi odjeke vremena
još iskre sa neba doline nam žare
dok sećanje počiva pod korenom drena

Želim da se vinem ka svodu poletim
gde stidljivi eter još oblake žari
pokajanjem svojim greha da se setim
da mi rajska zora sve misli ozari

Ako jednom stanem pred kapijom raja
nek me tamo sretnu uspomene mile
bez tereta greha,bez senke očaja
presvetle i čiste kakve su i bile.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
29.08.2026g.

Zar molitve moje nebesa ne čuju
sve vapaje bolne ranjene mi duše
pa mi Bože šalju premoćnu oluju
da mi krhko stablo vetrovi poruše

Da l’ se srcem golim ja pogrešno molim
il’ mi oko gleda što mu razum ne da
što mi dade ljubav kad ne smem da volim
da mi srce bolno bude puno jeda

Nisam Bože pagan tebi da prkosim
ni ti kunem sudbu što meni nameni
samo nisam kadar sav teret da nosim
kad se svaka sreća u meni skameni

Ako treba Bože do veka da patim
da mi danak bude turoban i tužan
najbolje bi bilo život da ti vratim
ako sam već grešan da ne budem dužan

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
22.08. 2026 g.

Klekoh nad grobnicom svih ljudkijih greha
gde beznađe raste iz trnja i granja
gde usahla suza jača je od smeha
nit uzdaha ima,niti pokajanja

U bezdanu mračnom stara kletva drema
dok okovi teški stežu ove grudi
oproštaja grešnom u večnosti nema
ni ti svetlost neba umrloga budi

Sklupčani u grehu, pokrivljenih lica
poprskanih tela, beživotnog praha
zagrljeni leže žrtva i ubica
bogat grli skute grešnog siromaha

Ja neću sa njima u duboku jamu
gde beznađe mračno večnu kletvu kuva
ostavi mi Bože grešnu dušu samu
da je bleda sena kao tajnu čuva.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
15.08.2026g.

Kada vreme satre sve tragove naše
i poslednji pomen u tami će sprati
drugi će u piru podizati čaše
neki drugi ljudi nama nepoznati

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
slivaće se reči one pesme naše
niz tišine blage i staze neznane

Drugi će kraj reke dočekati zore
neki drugi ljudi nama nepoznani
slušaće u suton kako srca gore
sanjaće naš sanak nikad dosanjani

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
pevaće još dugo one pesme naše
neke druge duše, nama nepoznane.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
08.08.2026g.

O proklete noći što me navi dave
pa mi kradu spokoj umilan i mio
iz ponora tame smeju mi se glave
dok se oko mene crni užas svio

Memljive me senke kroz hodnike dvore
zarobljena tuga u srcu se krije
dok ledene magle sa grobova zbore
o svemu što beše i što više nije

Sa raspuklog zida osipa se tama
ko prašina s groba bez imena svoga
kroz hodnike puste lebdi avet sama
tražeć mrtve stope izgubljenog Boga

Kad se sruše sene s nebeskoga stoga
i ugasi mesec svoje bledo oko
moliću za oprost Svevišnjega Boga
što u srdžbi na tren poleteh visoko.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
1.08.2026g.

Kad mi klonu ruke umorne od sveta
zbog poganih ljudi rado smrti hrlim
kajaće se samo ova duša kleta
što ne mogu više tebe da zagrlim

Ne nađoh ni traga od ljudskoga soja
sve je never’ kleta zavila u tminu
zalud srce čuva zaveštanja svoja
kad poganluk kruni svaku nam istinu

Neću kleti sudbu, anđele ni Boga
nit’ zlu vilu što mi moju sreću uze
ne bole sve rane roda zemaljskoga
samo ću zbog tebe prolivati suze

Kad mi duša klone pod teretom jada
i kad srce stane od preteške boli
ne boli što telo pod zemljom propada
već onu što ljubljah zanavek me boli

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.07.2026g.

Uzdiže se reč kao utuk na zlobu
na pogane laži što zlotvor nam zbori
zbog dara što Gospod dade grešnom robu
da prkosnim jaukom svode raspori

I začu se urlik apostolskih truba
nad jalovom zemljom telal glasno viče
robovima krotkim što jede ih guba
što bezumljem svojim na zlotvora sliče

Pogledajte gore vi tlačeni, sužnji
eno Gospod jaše sa silama svojim
da milost oblije ovaj kutak kužnji
da se cveće prospe po njivama golim

da se novi život vaznese pred njime
krhko zrno sveta svetlosti i nade
da se svetom slavi Božje sveto ime
zbog dara što Gospod grešnim ljudma dade.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.07.2026g.

Pogle kako mesec silazi do stola
zavodljivo,gordo,osiono maše
pa mi noćcu tihu podeli na pola
spokoj što čekaše na dnu prazne čaše

Pogle kako senke niz zidove plove
stari sat u ćošku uspomene broji
tužna pesma suze na obraze zove
duša bi da peva al’ srce se boji

Gledaj kako jutro niz pendžere pada
još se stari stonjak cigaretom kiti
na stolu leluja čaša puna jada
nemo kune sreću jer je neće biti

Kad se zadnja zvezda pod jablanom skrije
i fenjer će u se svoje zrake sviti
ostaće još duša što zbog tebe pije
jedna stara rana što se ne da skriti.

autor
Jovica N.Ðorđević
11.07.2026g.

Sahranih duboko sve minule dane
pod humkom u hladu da sećanje svene
gde presvetla zora nikada ne svane
da obasja stare, bolne uspomene

Tu gde crni vetar opelo mi poje
kroz fijuke bolne poruke mi šalje
u duši se zebnje kao pčele roje
da l’ bez tebe mogu produžiti dalje

I htedoh da krenem ka blistavoj zori
da zborano lice novo sunce greje
al’ želju mi pustu crno vino mori
dok se tvoja slika na dnu čaše smeje

Kada sklopim oči nek zvona zaneme
nek suza ne padne na humku od gline
nek vetar odnese neprežalno vreme
pod humkom u hladu ledene tišine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
04.07.2026g.

Pod teretom stega bezumlja i jada
bez semena čistog da dušu okrepi
u tami gde grca i poslednja nada
ka bezdanu ljudi tumaraju slepi

Što izrodi Bože mamlaze i jude
kukavičje seme bez časti i srama
što se tuđoj muci raduju ko lude
dok im duše peku plamenovi jama

Što pogazi čovek život pradavnine
i za šaku zobi proda brata svoga
crni koren raste iz dubine tmine
zaklanjajuć’ staze što vode do Boga

Kad se sruše kule oltari i carstva
i utihne vapaj nad zemljom što drhti
nestaće u paklu prokleta bogatstva
pod senkom što sudi u čeljusti smrti.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.06.2026g.