ЗБИРКА СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ – Андреја Ђ. Врањеш

Please wait...

ЗБИРКА СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ

СЈАЈНА
У народу звезда,
два тела,
небеско и женско.

Сјај твари и ума,
два имена,
Венера,Даница.

Све дуално,
једна рефлексија.

СУСРЕТАЊА

Упознали смо се једног краја јутра,
на обали новог дана,
од тада су прошла многа сутра,
ал остао је траг.

Атлета душе Богом дан,
неболико другарство,
осмех драг.

Племић живота,
победе поклања,
пева и када сања.

ЗНАМЕН  КАМЕН

Изгубио је комадић радости,
поклон детињства дубина,
однео  заборав камен лепоту,
токовима расутих година.

Ако га пронађе некад,
по приобаљу свести,
белутак ће постати старости знамен,
а он ће се са собом сусрести.

НЕОБЈАВЉЕНА ЗБИРКА МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ

НЕОТКРИВЕНА

књижевници, Ивани Миланковој.

Бистрином загледана,
песму чека,
кад Бог пожели,
у стихове немир јој сложи,
ко бескрај неоткривена,
глумица није него сцена.

ГОДИНЕ

Навале године што грде,
бодљикаве као жице,
ударе шамар лепоти,
невеселе пролазе у тами,
оне што се памте по слободи мржње,
кад живот чами.

САВЕТ

Кад будеш скупљао звезде,
изнад својих звездилишта,припази!
Увек има оних који су спремни,
да угасе радост.

ИЗРАЗ

Протеран из радости,
избегао је у себе,
до краја живота,
лице му је тражило израз.

ОПЕТ  СПЛИТ

Он није град,
он је део неба,
са којег се види,
цели свет.

ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ ЗБИРКЕ СВИ ПРАВЦИ ВОДЕ У БОЛ.

СИНТАГМА СВЕТЛОСТИ

очевој сестри Гордани.

Умети препознати ведрину срца,
сваки леп сан сачувати,
познавати облаке изнад Фрушке горе,
сабирати таласе у море.

Напити се светлости,
не бити за таму отворен,
волети хтети,
радостан бити,смети.

Најбољи друг да ти буде цвет,
на ујед речи отпоран,
дивити се дечјој слици,
бити лепотом одморан.

ТАКВИ

Живот потроше у дилемама,
не воле бити у жижи,
стално су  у задњем реду,
опстају стидљиви,
у свом крају су странци,
када  виде не виде,када чују не чују,
вечито се некога или нечег боје,
такви су,
време им  прође у сенци,
и не знају да постоје.

УВЕК ЋЕ БИТИ ИСТО

Када би једног дана,сна једног,
све жене  постале Пенелопе,
да ли би било Одисеја,
да с њима верну љубав склопе?
Или би морале да их траже,
виделе Кирке,чуле Сирене,
обишле мора,далеке тропе
и после свега што би их снашло,
да  ли би остале Пенелопе?
На крају оне би схватиле тужне,
љубав кад верује она је слепа,
увек ће бити оних што чекају
и других оних што их се чека.

ПЕСНИК  СТРЕПЊЕ  И  СНОВИ

Снови кроз риме,знаци,
у песнику немир,
ружни неки људи дувају у свеће,
за име Бога,угасиће свемир.

На врху кошмара,
глас га буди,
Светитељ јавља,
остале су птице, отишли су људи.

ЦРНА  ГОРА МАЛА

Разум се  њојзи клањао,
слобода се у њој  родила,
од среће вазда склоњена,
на  кам се наслонила,
земља и песма ,
из јунаштва изронила,
коротна,
испод Сунца оцила.

ЛУДО  ПЛЕМЕ

Од себе проливено,
сећање изгубило.
Пронашло пут  до нерешивог.

ЧУДАН  НАРОД  НЕКИ

Тукли га у радост,
ломили сећање,
он им опраштао,
све док га невидни убили нису.

СВА

Лепотом светлост проноси,
тело јој је игра у времену,
поетска  од зоре,
сва од неба,
само јој је немир даровало,
море.

ЗБИРКА НА ОБАЛИ СРЦА

У ПРИРОДИ ЈЕ СПАС

Када смо тужни нерасположени,
Сунчеви зраци пробуде зору у нашим срцима,
када у руци држимо мали речни белутак,
верујемо да уметности још има.

Када као сувенир,
сваког дана гледамо,
бисерну морску шкољку,
надамо се да лепота није одлутала.

Кад станемо,
поред усамљене смокве,
укопане жилама у стену,
схватимо да стид још постоји.
Када чујемо пој славуја,
срећни смо што слушамо музику заноса.

ЗАШТО ?

Зашто понекад очи плачу,
било би лепше да погледом љубе,
зашто постоје станице,
морају ли растанке објављивати трубе ?
Зашто постоје ратови,
срећнији је живот у миру,
зашто неки певају,
а неки умиру?
Зашто постоје болнице,
зашто сви људи нису здрави,
зашто постоје плакати,
мора ли све да се објави?
Зашто се многи мрзе,
људскије би било да се воле,
зашто постоје затвори,
зашто се не подижу школе ?
Зашто сви песници нису рапсоди,
да рецитују уз лиру,
зашто се заљубљени гложе,
зашто све реке
у твоје очи не увиру ?

ПИТАЊА

Кога жали виолина када дрхти ?
Коме шапућу усне љубав,
може ли се одолети лепоти,
да ли свеже руже вену од страсти?

Све је загонетка,живот је чудо.

ФАТАМОРГАНА

Опстајем у безнађу.

Чекам тренутак,
да облаци пошаљу кишу љубави,
из срца потеку реке доброте.

Замишљам долазак истине,
као излазак Сунца,
сањам победу знања.

Надам се пролећу,
када ће са птицама долетети разум,
тражим кист и боје,
да жеље у слику претворим.

БОСНА

Преплавила си ме као река,
у души оставила отисак прошлости,
у тајанственом простору љубави најближа срцу.

Доброта станује међу разликама твојих планина,
пркосна лепотице,старице која памти.

Жубориш венама модра реко,
тајно над тајнама.

Успавана лепото,
у ували детињства,
скупљао сам снагу,
за неко лепше сутра.

СЕЋАЊЕ

Раног пролећа,
заволео сам отменост њену,
срцем је загрлила сву љубав света,
краљица духа је била,не старлета.

Говорио сам јој тихо,
слушале су нас траве влати,
кикотањем живот је славила,
маштовита заводница звезда,
љубав је од снова правила.

Испод кишног облака неба,
додиривали смо наше животе,
била је љубави жедна,
покисли смо до голе лепоте.

Године побегоше у други век,
занос је однео ветар прошлости,

и даље ходам животом,
трагајући за лепотом.

ВОЈВОДИНА

Песникињо љубави,заводнце,
узвишена слико,
песмама и вином што заводиш чула.

Твоја златна поља,извори су лепоте,
шуме перивоји на којима одмарамо ниске година.

Властелинко богата,
покровитељице свих падова и подизања,
верујем у твоје Божанско порекло.

ВРЛИКА  ДАЛМАТИНСКА

Колевко камена,
поносна лепотице,милујеш сећања,
вртаче и сурдупе твоје,
миришу сновима.

Динаропољко,старице седа,
твоје буре и југа дувају,
кланцима груди.

Вино твоје је крв наша,
гробови разасути по градинама,
највише су коте срца.

Врлико у песмама,сликама,
жалостима и радостима,
поклањам се прошлости твојој.

 

ЧУВАР ТУЖНИХ  СУДБИНА –
кратка прича


Вукашин је био  ретка појава по многим значајкама и особинама. Никада се није окористио о ничије,  али није ни  дао  на своје.Неожењени особењак ,оличење  пустињака,живот му је прошао у путу између Казнено поправног дома  и  стана у којем би само преспавао.  Затвор  је био његово радно место,уточиште и исходиште, препознао је себе у  послу којег је ревносно и са уживањем обављао,  био је базично себичан,ћутљив и крут суштином,  делити није умео а ни хтео.

Да су му   понудили било који други посао или град,  најлепши  на кугли земаљској он би  одбио.Сиви дом је остао до краја  његова сигурност, највећа  радост, дефинисао га  је у  јединствену личност.   Тамо где престају разлике,међу себи сличним он је једино могао бити важан,знао је он  то добро,  спона без које се не може  чувар тужних судбина.Оно што је невероватно  био је срећан у несрећном.  И док су други читали, сазнавали,неки се бавили тривијалним, отимали се о земаљске сласти и пропасти он је живео усамљенички живот чувара унутар  зидина  Босанског Алкатраза.  Разни су људи и разне су њихове тајне. Намештали су му  жене,касније  удовице,покушавали   да га ожене, уплаћивали  му аранжмане ,само да се макне, да види света, да  и он нешто лепо доживи, депонује у сећање, а можда  су хтели да га  бар на кратко не гледају. Немаштовит , скучен какав је био он је  игнорисао и људе и понуде, његова страст била је скупљање новца,  стипса  није  помишљао да га троши а камо ли  да га   потроши, увек је говорио: „Мени не треба ништа нека млади уживају“. Тако је  размишљао  са тридесет  и са седамдесет година колико је и трајао његов понизни живот.  Када би се неким случајем задесио  у гостима , а  то је била  реткост, на питање , чим би највише желео бити почашћен , имао је бајат    одговор .“Само чашу Воде“. Умро је на операционом столу,  компликације  су наступиле у току оперативног захвата,  фаталне по његов уштогљени живот,вероватно су  и околности  утицале на трагичан крај, ако је ту и  било нечег трагичног. Прихваћено је касније саопштење конзилијума  да је  накнадно   наступила сепса, можда и јесте,мање је битно. Њему је смрт  испала као банална грешка. Многи нису  знали да је преминуо, нико није  објавио  а ни приметио,а живео је  поред свих годинама,деценијама. Након смрти  пронашли су дубоко у шифоњеру четири девизне књижице и неколико оних динарских,поштанских,отворених у више градова.За кога  је овај чудни човек скупљао и скупио толики новац, кога  је несрећник бескрајно обрадовао није се никада сазнало, Бог само и једини зна.  Ограничених погледа , без ставова,  затвореник  на слободи, умро је непризнат и непознат како је и живео. У стану у коме је више спавао  него што је боравио  прозори су били окренути ка бедемима затвора , гледао је цео живот у њих са обе стране. Стан  није  ветрио никада  а на ојачаним улазним вратима  налазило се неколико уграђених  брава,три   рајбера, један подебео ланац, чак је и телефон закључавао од себе,стан је имао улогу и изглед продуженог затвора.Тужан живот је прошао кроз њега,тужно је напустио  и себе. Да ли је ичег  у његовом  живљењу било достојног  вредног, изгледа да ,не све је  било у знаку апсане. Колико бесмисленог је стало у  овај безизлазан монотони  живот изгубљен од прве секунде,не прихваћен у времену и од људи. Задње речи  је изговорио   у коми:“Брже плавушане“, вероватно их је некада упутио  затворенику у шетњи оним истим  затворским кругом, путањом његовог бесмисла док је са осуђеницима ишчекивао њихову слободу.


© Андреја Ђ.Врањеш.

12.О9.2О19.год.

306 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.