ПОМУЋЕНО ДОБА – Андреја Ђ. Врањеш

No votes yet.
Please wait…



ПОМУЋЕНО ДОБА   

Причу о злом времну страдања цијеле породице Врањеш  из села Камен надомак Гламоча којој припадам нећу испричати у цјелости, препричаћу  је онако како сам је своједобно од оца чуо фрагментарно, стављајући у фокус лично његову трагедију. Описивање егзодуса над цјелом породицом и мјештанима  других  презимена, који су  се затекли критичног тренутка у  селу изискивало би простора и времена. Како сам често  пробуђен слушао очеве отргнуте јауке и крике, ноћне море које су га прогониле, пратећи га до краја живота  велике трпње,  донекле сам и сам остао изтрауматизован, ма колико је  покушавао да ме заштити, колико је то било могуће, испоставило се да ипак није успио јер  се напросто другачије није могло. Драма покоља недужног народа из поменутог села Камен одиграла се децидно на Светог Илију другог августа 1941. године.  Одмах послије објављивања цика, чим се Сунце отворило у свој својој премоћи, моторизовани ,камионима, цестом како се говорило за друмски правац који је преко Ливна, Гламоча и других мјеста спајао СПЛИТ СА  БАЊА ЛУКОМ.  Дошли су као што изненади провала облака, као што се деси   зло,  изненади очекивања, избауља од некуд  у бестијалнотси својој, тако су се у крваво свитање  десише  и усташе, до тада  не виђени војници у црним униформама. До зуба наоружани патолошки поремећених умоваа као све психопате  започели су  не чекајући своју  јутарњу сеансу смрти. Али то бјеху махом познати, комшије сусједних комуна: Ливна, Дувна, Лиштице, ШИРОКОГ Бријега који су наједном  искорачили из својих начела и постали  ненадано звијери. Искочивши испод  цирада , тек пристигли злочинци из сусједства опколили су село у широком луку у  облику потковице.  Сањиве људе различитих  старосних доби,  чак и бебе које су мајке у страху шта ће се  десити,
држале   прислоњене  чврстоуз мајчинске, увјерене да им их нико никада неће одузети  као што Десанка рече „Испод свода плава“ тих њежних мајчинских груди  груди, па све до зрелих мушких глава и најстаријих ђедова и старица.  У злокобно доба монструми ће  одвести  у давно изпланирану смрт читавеа села, убијајући на хиљаде жена дјеце и старих оних изнемоглих од живота болом, утучених људи. Имали су  безочни пред собом невини, немоћан народ као јагњад припремљену за  клање. Чекали су више збуњени тренутком несрећници, мирно „Као да смрт није ништа“, препуштени сили свој  усуд. О злочинима који су се спремали , планиралиучинити у овом дијелу  Крајине присталице  усташког режима, упозорен је на вријеме српски живаљ.  Још  прије формирања НДХ, од  сељана радника који су сезонски радили у већим градовима, чули су  чемерни за Пвелићеву доктрину коначног решења српског националног питања у НДХ:  Једну трећину Срба   побити, једну покатоличити а једну преко Дрине протјерати. Сматрајући да се у размјерама сличног  такво насиље по монструозности није нигдје догодило у новијој историји,  несрећни и неупућени људи нису повјеровали у  бестијалну могућност таквог  чина.  ,,Зашто кад нисмо ником скривили бш ништа говорили су једногласно“?. Један младић чуо је за покољ који се десио непосредно тих дана на простору среза Ливно, упозорио је бабу и дједа да се склоне у шуму. Ђед је рекао лаконски : ,, Синко нисмо ми комунисти верујемо у Бога, зашто би онда нас убијали кад нисмо никоме никаква зла нанијели, нека се склањају  који су се Богу ЗАМЈЕРИЛИ“.


Мој отац Ђорђе је тог фаталног другог августа пре  упада Францетићевих легионара кренуо за овцама које је гонио на испашу, могло се по њега све добро завршити да није трагичан угледао масу  људи сатјерану у гомилу. Наиван десетогодишњи дјечак оставио је овце, кренуо да види шта се тамо  дешава. Пришао је и питао  простодушно црнокошуљаша гдје водите ове људе?  Гад  је одговорио  да их  спроводе у Русију, те је и њега сурово  угурао у несрећну колону. Мали Ђорђе је препознао многе сељане али никог из властите породице није угледао. Нису дуго ишли у шпалиру пребијани у покрету, разбијених глава, пукнутих усана, избијених зуба.  Заостале, немоћне убијали су пиштољским метком у потиљак. Кретали су се према Гламочу који је три километра удаљен од села Камен. Негдје отприлике на средокраћи пута на потезу између такозваног  Јакуметовића врела и села Ћирићи застали су  код усамљеног стабла јабуке на августовској јари. Чуо је дјечак да је измјењена одлука, да их неће спроводити даље у Гламоч због  несношљиве врућине, те да
ће се испод августовског неба догодити нешто удаљено разуму, ријеч коју је сатник тада изговорио није запамтио а није је ни разумио. Предходно су их препуштене трагичној  судбини најприје постројили степенасто, дјецу клечећи кољенима на земљи, одмах иза одрасле а у задњем реду стајали су они немоћни  најстарији. Митраљез је убрзо дејствовао са удаљености тридесетак метара по избезумљеним женама, старцима  и остављеној дјеци.  Неколико минута од спровођења егзекуције усташки официр предратни геометар Аугустин Јукановић како се представио, дошао  је из Вуковара,  одржао је ватрени  говор. Причао је о Краљу, Краљевини, Хрватству, Хрватима који су ето говорио је  били потлачени од великосрпских хегемониста, да би потом скинуо  бомбу са опасача и хировито завршио говор ријечима  : ,,Срби су мислили да ће ове  бомбе произведене у Крагујевцу убијати Хрвате,  нису знали да ће убијати њих.

Заштекетао је митраљез са лијевог и са десног бока, живот  је у само трену претворен у смрт, покрет у мир, говор у мук. Отац се пред сами мрак освијестио испод  побијених људи, жена, дјеце, из гомиле меса и крвавих тјелеса. Како се извукао није се сјећао детаља, лијева рука му је висила  нефункционална до под лакат, довукао се до Јакуметовића врела и у хладној води сузбијао повезану бол,  примјетио је касније да му крв отјече и из десне ноге, ујутро га је пронашла усташка младеж, тукли су га по ранама, а потом  бацили у јаму. Зауставио се на првом платоу јаме.  Послије два проведена дана, црногорска бригада у проласку чула   је потмуле јауке и  извукла га напоље рањеног,  једва полуживог. Једини који је преживио  остао је само он. Несрећом обиљежен, обиљеженог дана, касније и цјелог свог живота  изгубио је затечене у селу и  убијене најрођеније: Брата, сестру, мајку, баку, дједа, три стрица, два стричевића, стричевку и сви из  уже породице, са широм их је било преко шездесет побијених Врањеша. Поставља се питање  како је могуће да на  илињској температури Ђорђе није добио сепсу, како није искрварио јер су били пресјечени крупни крвни судови, наука не може да објасни. Отац Илија, какве ли симболике донио га је кући  полуживог, исцрпљеног , у ранама, високо фебрилан, није се дјечак сјећао како се нашао у родној кући, ко га је донио, поред њега је умирао у мукама  двогодишњи брат му Петар, рекао  је  у тренуцима умирања: ,, Бато дај воде“,  како је детаљ остао у сјећању Бог би га знао, цријева испала испод распореног трбуха, муве се скупљале, црвале се ране, Петар је убрзо умро, ЂОРЂЕ ЈЕ ПРЕЖИВИО ПОГРОМ ТОГ ЗА ЊЕГА НАЈСТРАШНИЈЕГ ТРЕНУТКА У ЖИВОТУ, САМО БОЖЈИМ ЧУДОМ. У ЖИВОТУ ЗА УВРЕДЕ НИЈЕ УЗВРАЋАО МРЖЊОМ,  КАКО ЋЕ КАСНИЈЕ КАО ПЈЕСНИК НАПИСАТИ у, ,,СВАКИМ ПАДОМ САМ ЗАВОЛИО ЈЕДНОГ ЧОВЈЕКА, ДИЗАЊЕМ ДВОЈИЦУ“. АЛИ ЊЕМУ НИСУ ДАВАЛИ МИРА КРОЗ ОСТАТАК ЊЕГОВОГ ВРЕМЕНА. Прогоњен као свједок нечег што је требало сакрити, заметнути траг, достојанствен, какав је остао до свга краја, непомирен са страшном истином бранио се искључиво добротом. Пошто су из села Камен становници убијани гдје су затечени, гдје су им биле разасуте куће и оранице, Врањеше су убијали гдје су зтизали по цијелом селу, очева баба Ђука голим рукама се залјетала на бајонете бранећи сина Михајла очевог стрица коме су извадили очи. Мучени понижавани,  сломљених вилица они су  умирали  ћутке у најстрашнијим мукама, као и преци њихови на страшноме кољу. Прадједу  Симеуну  токмаком су разбили лобању, натјеран је да главу спусти на кућни праг. Тако је  прошао наивни народ који није вјеровао у слично као  могуће.

ЂОРЂЕ ЈЕ КАО УЧЕНИК СЕДМОГ РАЗРЕДА РЕАЛНЕ ГИМНАЗИЈЕ У БАЊА ЛУЦИ ДОБИО ПИСМЕНИ ПОЗИВ ДА ПРИСУСТВУЈЕ КАО СВЈЕДОК У ВУКОВАРСКОМ СУДУ ПОСЛИЈЕ РАТА ОНОМ ИСТОМ ОФИЦИРУ УСТАШКЕ САТНИЈЕ,  АУГУСТИНУ ЈУКАНОВИЋУ. НИЈЕ  ОД ТУГЕ МОГАО ДОЋИ НА СУЂЕЊЕ.

ПРУЖАО САМ УСТА


Пружао сам уста,
гушила ме каша
задављиво густа.

Пружао сам руку,
два се бола срела
у једном јауку.

Пружао сам око,
чекала ме тама
на дану дубоко.

Пружао сам уши,
чуо неку јеку
сав се свијет руши.

Пружао сам раме,
брдо мртвих људи
притиснуло на ме.

Тај малени дјечак након   преживљеног остао је невјероватно психички нормалан, завршио је студиј књижевности, признати интелектуалац, високих домета, прогоњен као свједок зла,  цијелим својим животом остао је изразито хуман, национално свјестан Ђорђе је  односом према феномену шовинизма је био и остао резолутно против свих мржњи појединаца и народа.  Мржња му једноставно није била иманентна. До краја,  скромног живота дјелом и дјеловањем остао је КОСМОПОЛИТА.

СИН ЂОРЂЕВ,
Андреја Ђ. Врањеш


НАСТАВАК, ОЖЕНИО СЕ ИЗ ИНАТА.

ПЈЕСМА ,, ПРУЖАО САМ УСТА“ НАЛАЗИ СЕ ЗАПИСАНА У ЗБИРЦИ ЂОРЂА ВРАЊЕША, ,,СРЕТАЊА“.

 

(Прочитано: 36 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 758.577 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif