НИ РЕЧ – Андреја Ђ.Врањеш

НИ РЕЧ

Били су небо
један другом,
радовали се кишама пролећним,
маштали  тихи,
добијали и губили,
истој тајни заклињали.Онда је један склонио себе из себе,
постао безочан, суновратан,
изгубио је светлост, упао у мрак,
гасио је најсветлије звезде,
светиње под ноге бацао.
Други му увреде није узвраћао,
није  клеветао,
а како је и могао,
па били су орлови
исте плавети.

Говорити прљаво,
проглашавати тамним,
а само до јуче у ведрине га дизати,
имати радосно мишљење о њему,
значило би бити празног морала.

Како сам могао са таквим,
зар сам ја бољи, говорио је у себи,
ако је лош, како сам га у срцу њихао,
зар сам  могао бити с њим,
шта сам видео?

Не, помислио је,
своје ћу носити са собом,
ама баш све,
али нећу о њему,
ништа, ни реч,
нека заблуде остану,
моја драма, мој амбис,
моја авантура, заплакао је,
чуло се у клисури прса,
сећао се, а сећања…
Њих не разносе ветрови,
ни када су највећа бол.

© Андреја Ђ.Врањеш

ПС. Надахнут песмом ЈАСНОЋА Љубодрага Обрадовића