Ne poznaješ mirise cveća
a sudiš šta je nesreća a šta sreća
ne znaš ni kako se pali sveća
a govoriš sve je trulež i kanta smeća.
Imaš velika znanja sveta
ali ne vidiš kako lipa cveta,
sve znaš a ne znaš ništa
nemaš hrabrorsti da skreneš sa puta
da zaviriš levo i desno
osetiš lepo,a ne da grmiš samo besno.
Šetaj malo kroz vatru malo po ledu
oseti neuništivu ljubav,oseti mračnu bedu,
šetaj predelima mraka i svetla
videćeš i crnog i zlatnog petla.
Šetaj otvorenog uma
otključaj zaključana čula
videćeš nema samo ravnog zelenog druma
da ima svetla i nade a ne samo bola.
Pusti ljude neka govore na papiru
neka ostave srce u peru
slovima naslikaju životnu eru
jer reči i dela nikad ne umiru.
Nemoj olovkom ubijati ljude,nadu,boga,
svet živi a u nebesa nije kročila tvoja noga.
Razumem tvoj trn bola i tuge
hodao sam jarugama smrti i kuge,
ali dirnuo sam šareno svetlo duge
osetio vozove crne i svetle pruge.
Gledaš dole ali pogledaj malo gore
videćeš da i tamo postoji nepoznato more
nije sve zemlja i grob
pa nisi čoveče ispranog uma rob.
Mrtva usta ne pevaju
mrtvi ljudi ne sanjaju
kao mi ne piskaraju,
u nekim drugim sobama stanuju,
tu gde gledaš nema reči
život i bog se ne slave
sklapaju se večno umorne oči,
a ti živ sudiš olovkom pognute glave.
Srce ti je u kavezu gneva
zato ogorčeno i tužno peva,
ali to si ti mili čoveče
ne gledamo svi isto zvezdano veče.
Ostavi se groblja i razočaranosti
dozvoli zaleđenoj duši tople svetlosti,
oseti talase druge duše
jer i njih mračne misli guše.
Skini gorčinu sa duše,izuj sjajne cipelice,
pa zagazi bos preko hladne oranice
preskoči tu nerazumevanja granice
naći ćeš se u zlatnim poljima pšenice.
Ne sudi mi prijatelju
ne očekujem da me razumeš
ne gazimo istu zemlju,
iz svojih cipela na mene gledaš.
Zato opet kažem šetaj druže
jer nisi ispod moje kože.
Šetaj i osluškuj srca čula
nećeš galamiti nema ništa,
shvatićeš da u ovoj kući
bez granica
ima apsolutno svašta.
