НАЦРТ ЗА ПОРТРЕТ ПЕСМЕ – Снежана Печујлија

No votes yet.
Please wait…

 

КО САМ ЈА

Оно што мислим о себи
заправо нисам.
Оно што други мисле о мени
заправо сигурно нисам.
И, ко сам заправо ја?

© Снежана Печујлија

ПЕСМА МОЈЕ ДУШЕ

Нико нека не пева ову песму.
Њу да отпева зна само моја Душа!
Ово је песма и вапај Душе моје
Коју ћу отпевати свима!
Нека се ори васељеном целом,
Слушајте песму у којој плаче Душа моја,
Нека се ори до Неба,
Ово је песма и вапај Душе моје коју певам свима.
Нека се ори до Неба
И нико да не пева ову песму,
Њу зна отпевати само моја Душа.

© Снежана Печујлија


РАНЕ

Где си сакрио ране!
Ране, што опомињу на бол.
Пусти их…
Пусти их међ` свет,
Међ` људе.
До Бога, који разуме,
Који преузима на себе,
То мало дубоких рана.
Док си ти умислио да си Бог
Мислећи да све можеш и знаш.
Не знаш, да си сишао с ума и нажалост
Више ти се ништа објаснити не може
Ти који се селиш свукуда
Тражиш смирај, луташ
А, срећа је увек била ту одакле си одлазио.

© Снежана Печујлија

ПОТРАГА У ОТИСКУ СОПСТВЕНЕ СЕНКЕ

Након ишчитавања лирске исповеди Снежане Печујлије асоцијативно се сваки стих наметнуо као Нацрт за портрет песме. Дакле, ово важи као насловно маркирање написаног учинка. Рођењем луташ простором и временом трагајући за тајнама вазда загонетног живота. Наука са филозофијом одгонета, а књижевност и уметност, (у)опште, зановета. У свим овим случајевима обитава, на неки начин, лирски ехо песникиње с обоженим нагласком у себи самој стиховано. Писао сам 6. фебруара 2016. године у недељном Дневнику да Снежана Печујлија сеизмографира стихом бдење над сопственом сенком. У суштини, и ови стихови су надовеза претход ног трагања за смислом у замршају животних (пра)путовања. Њени стихови су, ликовно речено, бели и проходно присутни као снежно пространство са отисцима стопа у трагању ка слутној вертикали Христоликог света. Бити или не бити – Шекспир је створио књижевно раскршће за писце пре и после његовог Хамлета. Сад шта је ту је, да ли је свет снежна пахуља или смо ми само трен те пахуље?! Иза упитног знака остаје белина чиста за наредну рукописну расправу илити авантуру. Снежана Печујлија, без патосног тонуса, једноставним језиком разуздана и сажета истовремено нам ту игроказну истину предочава и, наравно, нека се та истина ори до Неба отпевана тактилношћу њене душе.

Пред нама се отвара, епистоларно интонирана, лирика са опоруком Богу да кроз причу како га овде, у средишту материјалног егоцентризма, многи тумаче и да су та тумачења увек са неким фалинкама. Њена захтевност је присна у рефрену благости: Насмеши ми се негде из прикрајка,/ У мраку,/ Намигни ми, развесели ме./ То ће бити наша мала тајна./ Волела бих./ Некада будем бесна на тебе./ Знаш и сам./ Свашта ти кажем! У песничким архивалијама ове лирике привидне утваре: Тумарају, ослушкују, осврћу се! / Газе тихо и убијају лагано./ Не знају другачије! Јасно до бола и туге све је огољено. Вибрације страха круже у уништавају Све што је присутно. Да, трепет среће и излаз из невоље су у теби самом, ако умеш да се осврнеш и нађеш онај корен који разоткрива тајну твог лутања, корен остављен баш ту одакле си одлазио. Нема нам сеобе без ожиљка, јер како вели песникиња: Мучи ме живот,/ И та мука/ и јесте прави,/ стварни живот; живот који нам даје то креативно право да сумњамо, а сумња јесте: Креативнија од свих убеђења и веровања, она васкрсава мисао.

Идући читањем кроз крокиране портрете исписаних наслова бива ти јасније како загледан у туђе лице спознајеш где би ти могао бити у себи самом затечен пред сличним околностима. Како уловити људскост у себи, и не дозволити баш тој људскости да очас Улети у бездан/ где пустош нема радно време?! Обично, наоко ситне упитаности, правовремено постављене, резултирају крупницу одговором како из упитног заћи у одговорно и одговорено стање великог Христовог света где просветљење има своју трајност. Сада је све и то сада живи часно и поштено схватајући како: Сви крадљивци/ у ствари краду љубав./ Само тога нису свесни. Ми се можемо коцкати са као сурови добитници схватити колико је међу живим заветницима замрла људскост! Да ли су ови стихови напомена како заобићи страх или како се суочити са страхом?! Биће да су и ово прво и оно друго. Без страха нема храбрости. Зар није Надежда Мандељштам насловно описала Осипове животне мучнине као Страх и наду. Новац и страх, злочин и отимање, туго моја: Ех, још мало,/ Па ти ништа,/ Осим суза/ Немам дати. И зарад ових стихова, вреди читати сочињеније Снежане Печујлије: Рећи ћу ти мало,/ Да би памтио дуго, казује песникиња из утробе своје муке по памети.

Многа загубљена лица могу се наћи у лирским слоговима Снежане Печујлије која упозорно пева и о злоупотребљеним речима. Опасно је играти се мислима својим над судбински туђим главама, јер очас се отвара сирови у сурови пад пред понором. Ова лирика иште спас људске душе пред најездом свеколиког зла, отуда тај повратак првом љубавном трепету Цркве наше, и то баш на месту, где стоји Христов храм. Затварам овај мали трактат о песникињи, чију поезију можете читати и гледати као физиономију сопственог животног досијеа.

Милутин Ж. Павлов

У Новом Саду, 10. јуна 2023.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ



Академски сликар и песникиња Снежана Печујлија рођена је у Зрењанину од оца Слободана и мајке Анке Симовић. Дипломирала је на Академији ликовних уметности (АЛУ) у Београду, одсек сликарство у класи професора Саше Филиповића.

До сада је имала две самосталне и више заједничких изложби.

Аутор је две књиге поезије И ту где ходиш пази… и Лакоћа постојања.

Живи, слика и пише у Новом Саду.

 

(Прочитано: 17 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 784.767 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif